Junak našeg doba

Bojažljivost od pisanja je vrlo opasna bolest. Ne reći šta misliš, isto tako. Danas je sve manje onih koji smireno i staloženo iznose svoje mišljenje. Može se reći onda da je junak našeg doba orator oslobođen reakcije antikomentara i cinizma?

Zaustaviću se kod prve reči. Bojažljivost – zvučni sloj reči nam kazuje suštinu. Eufonija, ili bolje reći kakofonija, nas usmerava ka bojazni i bolu. Skup ovih glasova nas nagoni ka nekom neprijatnom iskustvu i telo se već samo od sebe priprema za nešto neprijatno. Za neprijatnu informaciju. Ali nje nema. Nema te informacije upravo iz razloga malopređašnje postavljene dijagnoze – bojazni. Šta bi mogao biti bojazan? Pa recimo neki strah od bola. U ovom slučaju strah od neprhvatanja stava i mišljenja, čega je sve više u današnjem društvu. Svuda oko sebe primećujem da pametni ćute, a površni se nadvikuju. Prosti (u lošoj konotaciji te reči) i neobrazovani viču i ponavljaju reči i sintagme do besvesti etiketirajući tako mladi naraštaj koji tek kreće u život nevino koračajući ka istima, nadajući se da je neobrazovanost samo maska. Bojim se da shvatam polako da te krinke i maske su zapravo suština pojedinaca koje sa ponosom nose bivstvujući u kolotečini ne menjanja situacije. Oni, vičući do besvesti laži i šale, unazađuju nečiji trud i pljuju gromkim osudama po nečijoj kičmi koja se vremenima i godinama savijala u borbi za ono što voli. A voli ono u šta veruje. A veruje u ono oko čega može da se polemiše i tako pokaže stav, a dalje – ideja. Svaki ,,gazitelj“ tih debata je osoba koja nema stav, ideju, mišljenje o temi. Takvi se ispostaviše najglasniji i najgromkiji u debatama gde tvorci iste ćute.

Junak našeg doba se ne boji da bude tužan. Ako niste primetili danas se tuga meri sa bolešću. Skoro sam čula za samoubistvo jednog momka koji nikada nije viđen nesrećan i snužden. Večito nasmejan dečak, izrasta u veselog mladića koji zadaje sebi veće i veće izazove i uspešno ih rešava i osvaja. Momak za pohvalu, momak za primer. Ovaj momak, stalno nasmejan, bez problema, rešava da sebi oduzme život. Da li ostavlja znak pitanja ova priča preko celog teksta? da, ostavlja. Upitnik stoji od početka do kraja, jer nije povezana. Ali, zašto priča o životu mora biti jasna i povezana? O tome se upravo i radi. Ovaj mladić, videvši da ljudi ne reaguju dobro na nejasne komentare, situacije i nelogičan sled događaja, odlučuje da zanemi, okrene se sebi i postavi sebi najviše ciljeve. Čak toliko da ne može da ih stigne. Kad je uvideo da je sposoban da reši svaki zadatak, shvata da ono što ne može da reši mu zadaje muku. Nije video da je to zapravo ono najjednostavnije. Život je jednostavan. Život kao reč uliva nadu i ideju za drugu šansu. On to nije čuo, bio je zaglušen očekivanjima i nerazumevanjem i strahom od neuspeha. Bojazan od pogleda negodovanja gurala ga je da bude kao drugi, a kasnije da bude najbolji. Kada je sve postigao, rešio je da je najbolje da se tako završi, na tome, na dobrom.

Junak našeg doba ne mari za privređivanje. Svetska manija za novcem i materijalnim koja hara svakodnevnicom je postala dosadna i izlizana. Nisam verovala da novac i zarađivanje može postati bljutavo ali desilo se i to da je postalo jadno imati enormane sume novce. Zašto? Jednostavno novac je počeo da se reklamira kao neka prečica ka slikama sa instagrama kojima svi žudima kada ih vidimo, ali niko ne zna tačno zašto žudimo? Većina ljudi, dok nisu počele da se postavljaju slike egzotičnih destinacija i preplanulih tela na suncu, nije ni razmišljala o tome kakav je pesak na Dominikani. Za Bali smo čuli iz Atlasa a Tajland je bio poznat po transvestitima. Odjednom je nastala ekspanzija zategnutih guza i dugih kosa sa veštačkim noktima u dubokom sjaju i ekstravagantnom luksuzu koji se viđao ranije samo u konotaciji sa kraljevskom porodicom. I tako se malom čoveku približio taj ,,luksuzni“ život za koji će on ga izgara 362 dana ne li tri dana proveo na svojoj omiljenoj (do skoro nepoznatoj za njega) destinaciji, koja je po statistikama društvenih mreža, najposećenija u poslednje dve godine i ima najbolje recenzije... Tužno.

Junak našeg doba ima intimu. On nema potrebu da se slika i objavljuje bilo šta od svojih dešavanja i nedešavanja, događaja, iventova i poziva. On jednostavno uživa u svemu što mu se dešava i nema bolesnu potrebu da svima razglasi kako izgleda taj pesak na Dominikani. Ako i ima tu sreću da ga vidi, pipnuće ga i taj osećaj pamtiti dok sunce zalazi iza pučine. Pamtiće taj trenutak i truditi se da ga sačuve za sebe i bliske mu ljude, ne bi li sprečio da se trenutak i veličanstvenost iskustvenog doživljaja uprljala jednostavnošću prepričavanja prostim ljudima.

Junak našeg doba ima ideju. Kako bi trebalo da bude, nešto, bilo šta. Samim tim, uviđa i sve ono što se kosi sa tom idejom. Samim tim stvara komentar, a komentar stvara kritičko mišljenje. I tako, vrlo jednostavno, dođosmo do ćutećeg mislioca. Do nemog oratora, koji je sposobnost govora ostavio za neke bolje dane, kada će se ideja ceniti, a glas slušati. I to ne makar koji, već onaj umirujući, koji daje nadu i ostavlja pitanja za dalja maštanja, za dalja nadanja.