Kad čovek nema mašte umreti ne znači ništa, a šta je smrt za čovek koji je ima?

Često se pitamo da li je život promena ili je, u stvari, ponavljanje. Ponavljanje obrazaca ponašanja, ponavljanje naših misli tj. suštine naših misli, jer sa svakim sledećim talasom misli dodajemo nove boje i oblike, koje nazivamo maštom. Ne znamo. No, zapitajmo se šta jedan slučajni prolaznik misli, recimo, baš ovaj mali plavokosi dečak...

Razmišljajući o smrti, dečak se naježio, zaigrali mu očni nervi, zapekle ga oči i junački se borio sa, već pokrenutom fiziološkom reakcijom, da ne zaplače. „Zašto ja?“, pitao se plavokosi dečak, noseći ranac, po svemu sudeći, lakši od misli koja ga je mučila. Mučila i terala da pusti suzu, iako se lako mogla zameniti mišlju o sladoledu od lešnika koji ga je čekao kod kuće. Iz ove opasne borbe izašao je kao pobednik i blago protrljao oči. Linije njegovog lica sada nam pokazuju zatvorenost i ljutnu prema svakome prolazniku koji bi ga slučajno pogledao. Avaj, ne možemo odoleti potrebi za prihvatanjem unutar sopstvene vrste i procenjujući svakog njenog pripadnika koga možemo opaziti, zapitamo se: Da li sam lepši od njega? Zašto me tako gleda? Da li da pomognem ovoj starici, iako me nije pitala za pomoć da pređe preko ulice? Ju, kakva sramota ne propustiti trudnicu u redu?! Kako je prelepo ovo nevino dete! Oh Bože, kako je samo mogao obući tako nešto? Nažalost, uhvatiti misao slučajnog prolaznika je poput osvajanje kosmičke lutrije...

Naš plavokosi, mršavi dečak nije odustajao od svog cilja: zamisliti kako smrt izgleda? Gledao je sa tatom u onim ratnim, akcionim, zanimljivim filmovima, kako ljude upucaju. Čuo bi par puta kako komšinice pričaju o svojim preminulim susedima. Okretao bi glavu kada bi zapazio mrtvog goluba na ulici. Svi ti životni primeri nisu mu pomogli. Kako? Nemoguće je prosto otići i ne pojaviti se nikada više! Duhovi? Oni ne postoje, osim kada stavi beli čaršaf preko sebe i ode u sred noći kod sestre u sobu. Šta se to desi kada (prosto – naprosto) više ne dišeš? Ne, nemoguće je to prikazati. Možda nakon toga mi nastavimo da postojimo. Šta ako je moguće više puta umreti? Pa zar ne izgleda tako čovek koji spava? Zar mu san ne deluje kao večnost, bio on lep ili ružan, dok narušava sve prirodne zakone vremena, pokreta, mogućnosti svojih čula i ideja! Mora postojati rešenje! Kako to da, do sada, niko nije dao matematičku jednačinu gde bi i šta bi mogli raditi sa svojom smrću?

Tužno je, previše tužno znati da nam sva evolucija ne pruža ništa više osim neizvesnosti (pa makar se svi mi pretvarali da smo matematičari sa unapred izračunatim mogućnostima). Sve naše reči i dela, bilo ona velika ili svakodnevna, otići će i koliko god ih čuvali ili pokušavali da ih zamaptimo, odneće ih vetar... Gle! Evo jednog obećavajućeg heroja! Mali plavokosi, mršavi dečak sa zelenim očima neodustaje! Ne predaje se čak ni nakon nekoliko minuta razmišljanja. On će nam naći rešenje! To je naša omladina, nova nada u koju svi gledamo kao otelotvorenje naše mašte! Ili, prosto zato što svi oko nas polažu nadu u njega, pa hajd’ sad, ko smo mi, pa da toliko odudaramo od mase?