Kad dunem i vartu sunem...zapaliću vam srce

Koliko, zapravo, čovek može da bude ružan? Iskustvom i zrelošću shvatimo kad-tad da spoljašnji izgled nije merilo nečije lepote. Da nam Bog, genetika, srećna ili nesrećna okolnost, određen fizički, mentalni, emotivni i duhovni izgled, da nam i društvo u kom odrastamo i u kom se formiramo kao ličnosti određene etikete lepog ili ružnog  i  ono na šta od rođenja ne možemo da utičemo.

A, onda sujeta i kompleksi kod određenih „oštećenih“ duša počnu da rade svoj posao. O silikonima i silikonskim lutkama praznog mozga i bez ikakvog obrazovanja i morala ne vredi ni pričati. U ovo „napredno“ vreme ružno je lepo, mislim, globalno. Deca se obrazuju po tom šablonu i na žalost uticaj imaju mediji koji su odavno najveće zlo ovoga sveta. Ovo nije nikakva analiza, već zapažanja jedne laičke individue koja živi za lepo, pa makar bilo dečje naivno.

A onda se pojave umišljeni, pametni, a zli, zreli ljudi koji, kao, dobrodušno prosipaju pamet, dele packe i „uče“druge zrele ljude nečemu suprotno od onoga do čega su na putu svog iskustva i karaktera, pa i svetlosti svog srca, došli.

Pakost im je kompas. Pri tom, neverovatno, budu i fizički ružni, osim što jesu i emotivno-duhovno-mentalno ružni. Pretpostavke koje grade iz svog ugla su formula opstanka takvih umova. Pa da su i genijalni (ne znam za šta, recimo da jesu) pomračenje njihovog srca pomračuje sve preostale vrednosti kao ljudskog bića.

Zajedljivost, sitničavost, sujeta, iskompleksiranost, narcisoidnost, bezosećajnost, frustriranost, malodušnost samo su neke osobine koje ih krase. Jednostavno rečeno, neki gadni tipovi ljudskog roda.

U njihovom društvu se ne osećate lepo. Vređaju bilo kakvu naznaku različitog od njihovog, bilo čega. Pa, neka je i o hrani reč! U toj potrebi da se dokažu koliko su pametni (opet pretpostavka)  neće imati sluha za tuđe mišljenje. Dobro je ako žive sami, tuga ako imaju nekoga pored sebe. Njihove maske se ne skidaju, od njihovog osmeha vam se plače.

Tuga je živeti u večitoj kritici svih i svega, a ne u datoj mogućnosti da budemo lepi zračeći onom unutrašnjom lepotom.

Na žalost, takvi ljudi ne umeju ni da oproste, ni da vole. Gadljivi su na ljubav.

Bude mi žao takvih. Možda i ne bi postali tako zli da ih nije neko jako povredio i svojim zlom oblikovao. U svakom slučaju, od zla ne možete očekivati ništa dobro, pa, makar izgledalo da im je namera dobra. Teška je to maska i grozan izbor za život.

Kažu da takvima treba najviše ljubavi. Verujem da je tako, jer verujem u isceljujuću moć ljubavi. Ako ste se kojim slučajem prepoznali mogu samo da vam poželim da oprostite sebi i drugima sve ružno što ste doživeli i da zavolite sebe takvi kakvi ste. Ah, da ne zaboravim, želim vam mir u duši i srce puno ljubavi!