Kada se u Arenu išlo radosno

Brega u Areni
Danas sam imala dvadeset godina.
Tri pisma iz Sarajeva kao snažna, jasna poruka da se i zajedno može zvučati harmonično.
Koncert Gorana Bregovića u Beogradskoj Areni.
Snežni dan u Beogradu nije mi smetao. Otišla sam po preporuci i nisam se pokajala. Bregović je prevazišao samog sebe. Sve one insuinacije o plagiranju padoše u vodu. Čovek je napisao ozbiljno koncertno delo. Četiri stava koja plene. U sali za koncerte a ne sportskoj areni i sa koncertnom publikom (koja ne tapše pre kraja) ovo bi bilo delo za bis, i bis, i bis. I nastupe po ozbiljnim dvoranama sveta.
I biće, koliko ja znam Bregu.
A prvi put sam ga kao ozbiljnog školovanog muzičara čula na probama za Snjegove i šaš. Hala Pionir, davne osamdesete. Moja drugarica peva prateće vokale. Sarajevska filharmonija i Ranko Rihtman, dirigent. U jednom momentu Goran prekida i kaže Ranku, idemo treći stav legero ponovo od onog cis…..Tu mi svi shvatimo da su sve one priče o samoukim momcima koji su počeli negde u garaži samo marketinški trik i da čovek savršeno vlada svim tajnama muzičarskog zanata. Sa sve solfedjom i harmonijom u malom prstu. Tako nam je i večeras jednu istinitu priču iz Izraela pretočio u koncert koji pleni.
Priča:
Novinar CNN intervjuiše starog Jevrejina koji se poslednjih 60 godina dva puta dnevno moli ispred Zida plača u Jerusalemu. Na njeno pitanje za šta se moli on odgovara da se moli da njegov narod Jevreji konačno nauče da žive u mira sa muslimanima i hrišćanima.
I da li su vaše molitve uslišene. Kada će to biti? - pita CNN poslenica.
Stari Jevrejin odgovara: Znate ponekad imam utisak da pričam zidu.

Dakle ne Bog i ne molitve, već sami moramo da stvorimo tu harmoniju medju ljudima i osećaj zajedništva. Koji je moguć. Tako nam i Bregović nakon jevrejskog, muslimanskog i hrišćanskog pisma, ( nazivi stavova) koje su maestralno napisali (odsvirali) violinisti iz Tel Aviva, Tunisa i Beograda, dakle nakon svakog posebno, ide četvrti stav u kome svo troje sviraju zajedno kao jedan. Harmonija kroz muziku, što da ne. Dovoljno smo se razdvajalai, možda je vreme za novu Himnu radosti .
A Bregović je večeras učinio da se radujemo.
U drugom delu koncerta doveo je i stare drugare Tifu i Alena (joj kako su ostarili, a ja kao nisam) ali zato su „Ima neka taajna veza“ i moja „Ružica si bila“ zvučale tako sveže, tako lepršavo, tako mladalački. Kao i ja i svi oni ljudi iz Beogradske Arene.
Sve to ne bi bilo moguće bez sjajnog Bojana Sudjića ( koji nam jevečeras pokazao i svoje pevačko umeče kao Jeremija dok je Brega maestralno baratao dirigentskim štapićem) i odličnih orkestarskih muzičara i muškog hora simfonijskog orkestra RTS.
Hvala Bregi, hvala Beogradu koji ga voli.