Kajanje
Foto: 
Niv Lillian

Kajanje

Kaješ li se? Za ono što si uradio, za ono što nisi uradio, za ono što si rekao, za ono što nikad nisi izgovorio? Izgubljeni snovi, tvojom ili tuđom krivicom. Kaješ li se što si lako odustao? Kaješ li se što nisi opet pokušao? Kajem se. Jer život prolazi. I evo, upravo ovaj trenutak koji provodim kucajući, neće se nikada više ponoviti. A zauvek je izgubljen ovaj momenat. I kajem se.

Kajem se što nisam provodila neko duže vreme posmatrajući ljude oko sebe. Što nisam umela da analiziram. Što nisam umela u pogledima da pročitam kome je srce kraj guzice, kome je bitan dubok džep, a kome plitka pamet.

Prvo sam se kajala što sam rođena ovde, onda sam se kajala što nisam iskoristila prilike i priličice da odem odavde, zatim što sam propustila šanse da nešto promenim u svom, ako ne i u tuđim životima.

Kajem se što sam neke ljude pustila previše blizu, a nekim drugim opet dozvolila da odu predaleko. Sve su to svakodnevne stvari, priče koje se ponavljaju. I taman kad pomisliš da je ovaj put drugačije, shvatiš da si opet sebi dozvolio razočarenje, veće, teže i bolnije od svakog prethodnog. Jer si mislio da više nisi glup. Da više nećeš dozvoliti da ti nebitnosti okupiraju misli, da svoje poverenje usmeriš na pogrešnu stranu, glupo i detinjasto.

Imala sam prijatelje. Ne, nisam imala prijatelje. Imala sam društvo za izlaske, provode, pijančenja, kukanje zbog problema i problemčića koji nisu ni prići realnim glupostima koje te kasnije, kad-tad, sačekaju. A onda sam odrasla. I to ne samo jednom. Odrastala sam svaki put kad bih osetila nepravdu, svaki put kad bi na, čini mi se, najteži mogući način, uspela da dođem do suštine odnosa između mene i ljudi, ljudi i mene, ljudi i drugih ljudi, ljudi i ne-ljudi. I svaki put mi se činilo da je to isto razočarenje koje mi je redovno pravilo sačekušu bilo upravo tu, iza prvog ćoška, ali da prosto nisam želela da provirim, uspešno lažući sebe kako su ljudi savršeni. Ne, nisu savršeni. Ni ja nisam savršena. Teže li da budu savršeni? Težim li? Ne. Ni oni, ni ja.

Živimo u ovoj nesretnoj državi, na ovoj nesretnoj zemlji, sa svojim nesretnim sudbinama, praveći hiljade i hiljade isto toliko nesretnih sudbina. I menjamo se. U skladu sa vremenom, menjamo se. Na gore. Radimo, vredno i pošteno, do trenutka dok nas država ne natera da krademo. A krademo. Svi. Ja kradem neko tuđe vreme, neke tuđe snove, živim neki tuđi život. Jer tamo postoji neko ko sanja moj život, dok ja opet sanjam tuđi, a on mi ga krade. Svakodnevno. Hoću ja taj život. Ti možeš dobiti moj kad ja dobijem njegov. Prestaću da kradem tvoje snove kad oni prestanu da kradu moje.

Kajem se zbog prilika, onih koje sam propustila i onih koje nisam pružila. Jer možda bih tada krala neki bolji život, nekome ko ga zaslužuje više. Propala prijateljstva, besmislene veze, sprcane šanse... kajem se što nisam lošija, gora, bezobraznija, bezosećajnija. Kajem se. I gubim dragoceno vreme. Jer 'kajanje je gubljenje vremena'.

Bojana Ćebić Miletić

Komentari

Komentari