Kultura i Umetnost
To jutro bilo je sunčano i devojka se osećala divno. Obukla je novu haljinu koju su joj roditelji kupili, počešljala se i na vrhovima prstiju ušla u trpezariju.
- Dobro jutro, mama! Dobro jutro, tata!
- Oh, dobro jutro, Kulturo! – otpozdravi joj otac preko novina.
- Dobro jutro, mila! Jesi li spremna? Danas je važan dan, sa osmehom joj se obrati majka.
- Jesam, mama, sve sam spremila. Medalje, diplome i pohvale. Sve sam upakovala.
- Tako, tako, sine – ponosno će tata. – Ne ide se na tržište rada svaki dan. Treba li ti novca?
- Naravno da mi ne treba, tata! Imam i više nego dovoljno od stipendije Norveškog fonda za talente.
- E, pa onda, srećno! – ispratiše je ponosni roditelji do vrata stana.
Kultura oprezno izađe iz zgrade, vodeći računa da joj neka zalutala kesa puna đubreta sa viših spratova ne padne na glavu. Oprezno se provlačila između pogrešno parkiranih automobila. Nekoliko puta umalo da ugazi u pseći izmet ostavljen na trotoaru.
Oduvek se Kultura, još kao veoma mala, čudila zašto se ljudi ponašaju tako nemarno, ali svako njeno pitanje bi nailazilo na zid ćutanja ili nevešto sleganje ramenima odraslih.
Misli joj prekide škripa kočnica autobusa koji se zaustavi u bari ispred nje, prskajući joj haljinicu masnim žutim tačkicama prljavštine.
- ’Ajde, mala! ’Ćeš da ulaziš ili ne? – neljubazno joj se obrati vozač masne kose.
Kultura uđe unutra i pokaza karticu za prevoz vozaču, našta on nehajno odmahnu rukom, pokušavajući da podesi stanicu sa turbo- folk muzikom. Devojka pođe ka zadnjem kraju autobusa. Jedno mesto beše prazno. Pored njega stajala je starija gospođa.
- Gospođo, želite li sesti?
- Nisam ti ja gospođa! Neću da sednem! Šta je tebe briga?
- Mislila sam, stariji ste…
- Ja, stara? Sram te bilo, ja sam u najboljim godinama! I neću da sedim. Kako misliš sa bolesnim kukom da pobegnem kontroloru ako sednem?
Kulturi beše laknulo kad je sišla na sledećoj stanici. Pred sobom ugleda zgradu Nacionalnog biroa za zapošljavanje. Ispravi nabore na haljini i steže jače torbu sa svojim priznanjima i diplomama. Ušla je u veliki i šljašteći hol i prišla jednom šalteru.
- Oprostite, možete li…?
- Ne mogu – nezainteresovano prozbori takođe šljašteća ženska osoba sa druge strane šaltera.
- Samo trenutak vašeg vremena!- Slušaj, curo, ja u stvari i ne radim ovde. Ja samo čuvam mesto nekoj ženi koja je na bolovanju. Idi ti dole niže, niz hodnik, možda tamo ima nekog ko može da ti pomogne.
Kultura žalosno uzdahnu i krenu ka mračnom delu hodnika. Kako se udaljavala od svetla, tako je i hodnik bio sve sumorniji i prljaviji. I pust. Sablasno prazan.
Konačno, u jednoj niši, vide devojku kako sedi sa cigaretom u ustima i lista neke stare novine. Devojka je nekada bila veoma lepa, ali su godine lošeg života na njenom licu ostavile tragove.
- Zdravo, ja sam Kultura? Ima li koga ovde da mi pomogne?
- Eh, niko nama ne može pomoći – za sebe reče nepoznata devojka. – Zdravo, ja sam Umetnost, reče, stavljajući namešten osmeh na lice. Ti si ovde nova? Prvi ti je dan?
- Nova – u čemu? Došla sam da se prijavim na posao.
- Ha-ha-ha! Kako si ti mlada i naivna. Posao za nas dve. Ovde, u Srbiji?
- Meni su roditelji govorili da…
- Da budeš dobar đak, vredno učiš, svima govoriš „ Dobar dan“ i „ Hvala“ i da ćeš uspeti u životu.
- Jeste, tako su mi govorili. Kako znaš?
- Šta misliš, kako sam dospela ovde? U početku su me svi voleli, vukli me sa jednog prijema na drugi, fotografisali se sa mnom, ali kad bi se kamere ugasile i pare podelile, gurali bi me u kraj. Sada sam srećna ako me pozovu da statiram u spotu neke novokomponovane pevaljke.
- Ali, šta je sa potrebom ljudi za lepim?
- Ljudi imaju potrebu za hranom, seksom i snom. Sve ostalo ne razumeju.
- Pa šta ja sada da radim?
- Idi kući, spakuj stvari i beži. Beži što dalje odavde.
- Hvala ti za savet. Pođi i ti sa mnom.
- Kasno je za mene. Beži dok te neko ne vidi tako mladu.
Kultura stisnu svoja dokumenta na grudi, spusti glavu i brzo napusti zgradu, ne osvrćući se. Umetnost se umorno osmehnu i pripali još jednu cigaretu, mada je jasno bio istaknut znak koji je branio pušenje. U tom trenutku zazvoni joj telefon. Ona se javi.
- Halo, mili! Tu sam! Naravno da sam slobodna! Ko još danas ulaže u umetnost? Osim tebe, naravno. Hoćeš da glumim u filmu!?! Ozbiljnom umetničkom filmu sa nešto slobodnijim scenama? A ime filma? „Nestašne studentkinje u nevladinom kampu“? Naravno, dušo, da nemam ništa protiv dok god plaćate.
Umetnost prekide vezu, protegnu svoje umorne noge i baci opušak na zamašćen pod. Trebalo je živeti i ona je znala da za to treba da plati.
Dejan Andrejić