Lament

Uopšte nisam primetio kad je to život počeo da prolazi pored mene, a svet mi neočekivano postao zbunjujuće mesto. Uostalom, nikad nisam ni mislio da će ovo da mi se desi…da ću da ostarim. Osećam da lagano putujem avenijom Alchaimer na kojoj postoji samo jedna izlazna rampa, automobilom koji još samo boja drži da se ne raspadne. I razmišljam…kako se to čovek vremenom pretvori u low profile osobu stelt tehnologije, sve neprimetniju čak i za svoju bližu okolinu.

Počinje nepristojno nabreklim stomakom, ružno podvezanim kaišom, spomenikom višegodišnjem prepuštanju kulinarskom orgazmu. Odjednom imaš problem sa glupostima kao što su vezivanje pertle, zategnutim dugmadima na košuljama i sečenjem noktiju na nogama. I onda nastaje mučenje, uglavnom bez uspeha. Čitaju se studije o zdravoj ishrani, kupuju se obećavajući preparati sa agresivnih reklama, drže surove dijete od kojih po ceo dan razmišljaš kako si gladan i na kraju sve to sa polovičnim i naravno privremenim uspehom. Dovoljno je samo da se na stolu pojavi pita od višanja. Usporio se metabolizam, smanjila mišićna masa najveći potrošač kalorija organizma i to je to. Džaba ste krečili.

Onda dolazi hipohondrija oličena u kratkim uličnim susretima sa muškim pripadnicima svoje generacije. Odavno se više ne priča o ribama, bar ne o njihovom hardveru. Uglavnom je to iscrpni raport ko je i kada bio kod(k)urologa i da li je položio sa vrlo dobrim uspehom(i primernim vladanjem). Naravno, konstatuje se da nalaz tumor markera PSA nije sasvim pouzdan i da je ipak neophodno izvršiti biopsiju one prostakuše zvane prostata. E, sad...ajde kad mi neko, pa makar i doktor gura prst, to mogu još da shvatim kao predigru, ali da me penetrira onim čudom od pola metra i štipka mi zlatne organe, to ne mogu da dozvolim makar sto puta dobio onog zglavkara što ide unazad. Izvini doco, ali nismo baš toliko intimni.

Najteže je kad osetiš da su te deca otkačila, a da toga nisi ni bio svestan. Jebiga, postao si teret. Nisu Srbi tek tako izmislili LAPOT, kamenuj beskorisnog da ne smeta, kad više nije ni za šta. Ionako postojimo samo da bi smo bili uspomena svoje dece.

Ali najgore je kad počne preslišavanje u vidu životne reprospektive. I tu kreće nezadovoljstvo. Da li si u životu uradio sve kako treba? I gde si sve pogrešilo? I šta si to propustio? I onda počnu„proseravanja“ tipa, čoveku se pruža par prilika u životu, ako ih ne zgrabi ne treba ni da se pita što je ostao presečan. Logični sled svega je kajanje. Trebalo je otići napolje dok je još bilo vremena i mogućnosti, ili zaposliti se u Duvanskoj, pa sad otpremnine, Bog da te vidi. Ili kakve studije Elektronike, rešavanje Ojlerovih jednačina i učenja teorija Gausa Ostrogaskog. Završi Prava, budi Izvršitelj(može i Notar) pa pljačkaj ljude do mile volje uz blagoslov države.

Mene ništa od ovoga zaista ne dodiruje.

Mene jedino hvata panika da ja, jednostavno, nemam više vremena. Počeo sam nažalost da trošim zadnje desetleće života koji mi je moja dobra mama Nada dala na poklon. Ako se uz mnogo sreće i preskoči neka godina, biće to vrlo skromno. Potrebna je unutrašnja snaga da čovek sam sebi to prizna. A vreme se nažalost tako ubrzalo. Postajem svestan da verovatno nikad neću popiti bourbone sedeći na nekoj terasi na Bourbon streetu u New Orleansu gde je rođen Jazz, da se neću pentrati po, da me izvinite na izrazu, Makču Pikču(pazim da ne pogrešim), niti jahati ona čudovišta od kornjača na Galapagosu, ni posetiti sva ona divna mesta na svetu koja me tako željno iščekuju. I plašim se da nikad neću završiti knjigu putopisa koju sam započeo, niti snimiti autorsku ploču(„projekat“ kako se sada to moderno zove) za koju sam odavno spremio materijal. Teško i da ću naslikati bar još neko ulje na platnu.

Jedan život je stvarno malo.

Mada, kad pomislim, i onako je svejedno. Stiven Hoking tvrdi da ne postoji zagrobni život, a on sve zna. Morgan Freeman kaže da će tamna energija za sto milijardi godina devastirati ceo Univerzum i razbucati ga do samog atoma. I on je čovek dosta upućen, može mu se verovati.

Ispade da nam se isto hvata.

Šta ima veze, godina gore dole …

31.12.2019        Miša Pavlović