Lice ispod maske

Oči govore više od reči, jer ćute, a tišina je glasnija od buke. Ipak, ne čuju svi i ne umeju da slušaju njihov pogled u ogledalu. Nos diše po navici. Ne miriše nikog i ništa, čak ni ono što je preda njim. Usne više vole laž u koju gledaju, nego istinu za koju su slepe. I uši se boje njenog dodira. Izgradile su zid od neprobojnog stakla da ih ne pogodi, pa popucaju u sitne i oštre komade tupavog jezika.

Niz obraze se sliva sopstvena krv, nekada junaka, a sada stranca, gubitnika, koji je ubijen u ratu sa sobom. Glava se dugo okretala oko svoje ose, zavrtelo se sve i u njoj, pa je pala u nesvest svesna da ne zna na koju stranu da se zaustavi. Ruke pružaju korak u prazno, ne znajući da zagrle put kojim su krenule po ovom ljudskom mraku. Noge stoje u mestu, izgrebanih stopala, da ne bi izgubile svoje trnovito tlo, jer nisu naučile da gaze po pesku.

Svima njima gospodari Um, prevarant, lažov, ubica. Onaj čiji se zločini moraju kazniti smrću ili nema slobode. Njegov je cilj da lice pod maskom osudi na doživotnu robiju i da ga gurne u tamnicu, da bi mu večno bio sluga pokorni.

A taj Um, koji je Licu s maskom znan i nije njegov, već njihov. Mora da ga ubije da bi zagospodario sobom, da poželi sopstvenu smrt i rodi se u novom JA, ali bez maske.