Mi mali veliki ljudi

Mi nismo rasli zajedno i majke nam se nikada nisu upoznale pa, zašto osećam da smo jedna duša sa istim korenom? Ima nešto iznad znanja i ljudske sujete, ima puno tog nečega što nas spaja na zidu popodnevne dremke u igri dečjih silueta i nevidljivih anđela na ruševinama raja, baš kao i zvuk onih skupljača bačenih uspomena koji sa preciznošću mača paraju šavove onog nemog i bolnog dečjeg plača. Gde će vam duša dušmani, ubice ljubavi? Kojim imenom da vas zovem a da Boga ne uvredim? Kako da vam oprostim ili da za vas molim?

Ne postoji univerzalni životni put.

Ne mašite mi obrascima, šemama, isključivošću, formulama i drugim moranjima. Rođeni smo da iskusimo život plivajući u istom moru. Koliko i kako možemo da utičemo na ishod našeg odnosa prema životu verovatno nikada nećemo znati. Nije nam dato da znamo sve!

Ima jedan deo nas koji se prepušta snazi vere i intuicije. Čini mi se da je to neki ostatak praprapočetka sveta. Ne mogu da zamislim ni delić smisla ljudskog razuma na tom početku početka sveta, zato sada ovo uzdizanje ljudske inteligencije doživljavam kao sumrak civilizacije, samopouzdanje bez pokrića, u stvari, kao veliku zabludu umišljenih ateista.

Ni formalnim vernicima koji se boje i života i smrti, tražeći garanciju svoje i samo svoje sreće ne verujem, kao ni u dobrotu onih koji “čuvaju” druge, čuvajući sebe.

Ponekad ljude vidim kao mrave koji vredno, u koloni, odnose mrvice sa seoskog stola. Tako je lepo gledati tu organizovanost i sklad. Naravno, mogao bi čovek jednim pokretom da ih strese sa stola, ispritiska palcem i kažiprstom ili da ih udavi u slučajno prosutim pivom iz krigle, ali oni nemaju svest o postojanju te sile koja se zove čovek. To isto smo i mi u odnosu na sile Univerzuma! I gde je tu posebnost i snaga ljudska? Samo smo kula od karata, varljiva opsena i neopravdana nada nadmoćnog živog stvora na Zemlji.

Naučno je dokazano da voda pamti, ali ne i da je ljudsko iskustvo i pamćenje iznad toga. Dakle, voda će pamtiti moju bol, ja ću je ipak nekako zaboraviti, ali moje dete rođeno iz tog izvora u meni, neće.

I vazduh pamti i Sunce i šuma, biljke, kamen, ptica.

Stvorivši taj moderan svet čovek umišlja da je besmrtan. A, u stvari sada se tek vidi i bivamo svesni, mi, ljudi ovog vremena, koliko smo mali, zavedeni, pa , može se reći radi boljeg razumevanja, sjebani sopstvenom predstavom egoističke i lažne moći nad svim u prirodi.

Biće da se spremamo za neke druge svetove, ali ne one koje stvaraju oni koji se još Boga igraju!

To nepoznato je izvesno. Budimo i dalje vredni mrav sa neznanjem o moći ili nemoći naše uloge na ovom svetu. Na kraju, poželimo bar sreću kada nam se život bude ugasio da to bude davljenje u onom pivu, iako bi mi lično vise odgovaralo da to bude u vinu!