Modre usne ne govore

Ugušila je poslednje reči da bi ostale zaboravljene u tišini svoje smrti. Stavila im je omču oko vrata i vezala dva čvora, jer bi samo jedan puk’o zbog njihove težine. Neka zauvek ćute.

Zapalila je lomaču i gurnula svoje srce. Pretvorilo se u pepeo koji je posula po zemlji koju gazi i čekala da iz nje iznikne drugo, a onda ga iščupala iz korena. Neka zauvek vene.

Svoje je ruke stavila u okove i bacila u tamnicu. Osudila ih je na doživotnu kaznu, jer su kradljivice. Njihov zločin je što su grlile tuđ vrat. Neka su zauvek vezane.

Znala je da će njena kiša sprati tragove. Niko nikad neće saznati da je bila nasumična žrtva, kolateralna šteta ljubavi, ubijena u prolazu, jer…hladne ruke ne grle, srce koje ne kuca ne voli, ni modre usne ne govore.