Naš kućni prijatelj Čiča - sudbina jedne i svih ideja ove zemlje
Sve predizborne kampanje liče jedna na drugu;
Svi izbori nesrećni su na svoj način.
Ovaj tekst nastao je u jeku predizborne kampanje za predsedničke izbore u Srbiji 2017.godine, a njegova poruka višestruko je primenjljiva na sve prošle I na sve naše buduće kampanje I izbore. U nama. U Srbiji.
U našu kuću redovno je svraćao Savo. Mamin i tatin prijatelj, neobičan, duhovit, dobronameran čovek. Otkad znam za sebe, znam i za Sava. Imao je dve pasije - fotografiju i politiku. Zahvaljući prvoj, brat i ja smo kao klinci imali svog ličnog fotografa, čiji radovi danas krase naše porodične albume. Zbog ove druge - redovno se svađao sa mojim roditeljima.
U vreme kada se, nakon Titove smrti, kao najveći sin naših naroda i narodnosti, u zemlji koja se raspadala, nametnuo Milošević, Savo je naseo na parolu "Slobo tata" i zapucao na onaj čuveni miting na Gazimestanu. Moj otac - okoreli titoista - rekao mu da je lud i da će tog Miloševića terati sa vlasti isto tako - na mitinzima. Ispostavilo se da je u pravu, jer su usledile devetomartovske demonstracije, na kojima je Savo gutao suzavac i borio se s vodenim topovima. "Tebi je Vuk pamet popio!", govorio mu je moj otac. Onda su se ozbiljno posvađali oko teme "četnici-partizani". Ratni sukob u našoj dnevnoj sobi završio se tako što je Savo pokazao na Tita u drvorezu, koji je visio na zidu, i rekao: "Hoćeš da mi pozajmiš ovu dasku, treba da cepam neko pečenje!", a moj otac zaurlao: "Marš napolje!". Leteo je naglavačke iz našeg stana, a ulogu "plavih šlemova" preuzela je moja majka, koja ih je izmirila. Savu je tada nadenula nadimak "Čiča", kao aluziju na njegovo naprasno ravnogorsko opredreljenje. U inat, on je tako počeo da zove i mog tatu, što je ovog izluđivalo.
Do petog oktobra, kada je opet bio u prvim borbenim redovima, desila su nam se dva rata. Za vreme tatine mobilizacije obilazio nas svaki drugi dan. Čukne na sims od terase, mami utrapi flašu ulja, cigare, brašno.. "Uzmi ovo, delili ovi lopovi iz sindikata, meni ne treba. Javlja li se Čiča? Treba li vam još šta?", pitao bi, nekad prihvatao, nekad odbijao poziv na kafu... Kad se tata vratio, prvi nam je došao u kuću. "Gde si, Čiča, pobedi li zločinački NATO pakt?", vikao je s vrata po završetku bombardovanja. "SKidaj ovu daščurinu, dosta ti je zla!", pokazivao je opet na izrezbarenog Tita, a moj mu Mirko, uz snažan udarac po ramenu odgovorio: "Oš ti opet da letiš napolje?!".
Posle petog oktobra, Čiča se kleo da nam treba šesti oktobar i da je Koštunica najveće zlo. Tata mu opet rekao da je lud. Kad su ubili Đinđića, siktao je kroz zube: "Sve je to onaj mutavi zamesio, odosmo dođovala" i za veče popušio dve pakle cigara svađajući se oko politike u našoj kući.
Nakon toga, sve ređe je pričao o politici. Ređe se i viđa sa mojim roditeljima, jer kao žrtva tranzicije, rmbači kod nekog privatnika dan i noć. Danas sam ga slučajno srela:
- Gde si, Čiča, sto godina te nema?!
- A ja tebe redovno gledam na ekranu! Čudo nisi danas sa nekim u kampanji?
- Odmaram ovaj vikend, a od ponedeljka - "Jovo nanovo", govorim i rastajem se s njim uz snažan stisak ruke.
On mi, udaljen već nekoliko metara, preko ramena nešto dobacuje. Huk vetra i saobraćajna buka nadjačavaju Čičinu poruku, ali u jednom trenutku jasno razaznajem: "Daleko im svima lepa kuća, u snu nam se ne snili!".
Shvatila sam da je definitivno odustao od politike.
Tako je, pre više od dve decenije, odustao od namere da se oženi.
"Ne voli ona mene", rekao je, objašnjavajući zašto je digao ruke od jedne u nizu nesuđenih izabranica. I ostao sam. I razočaran.U ljubav i u politiku.
Ostario je sa nadom da će se nešto promeniti, kao što sam i ja odrastala verujući u bolje. I u državi i u ljudima. Večeras razmišljam o njemu i svim njegovim izneverenim očekivanjivama, o političarima i silnim propuštenim prilikama. Kako se slike u sećanjima smenjuju, nekako se sve manje čudim kako sam za svega 32 godine uspela da stignem razočaranje jednog pedesotogodišnjaka.
Istini za volju i tata se rešio onog drvoreza.