Ne daj se, Ines

Čudan je to osećaj, to starenje. Počinješ da obraćaš pažnju na brojeve nanizanih godina, sumiraš prošlost, razvrstavaš događaje, ostvarene i propuštene šanse, kao, nešto se tešiš, što je još i najbolja varijanta, naravno bolje i to nego da stalno žališ za nečim i osuđuješ druge zbog sebe.

I sve to zbog uskoprcanog ega: ja ću ovako, nikada neću onako, meni to ne može da se desi, ja sam iznad toga, ja sam bolji, meni treba još, ja sam prvi, ja sam važan, ja, pa, ja! Pa se porediš, takmičiš, jer tako samo ego hoće, pa se joguniš jer zaslužuješ bolje, više, najviše! Pa, prezireš, mrziš, postaješ licemeran, bahat, može ti se, jer tako ego hoće!

I? Dođe ta starost, slabost, nemoć, uplašenost, zavisnost, očaj, razočaranost i sve to posle razvodnjenog ili raskomadanog ega. U tom starom telu i duši bude čistina, neću reći pustinja, a može biti, ali sa obaveznom oazom, zelenim rastinjem i vodom.

Nekome od starosti bude fatamorgana od lutanja po vrelom pesku, sa oštećenim vidom i suvim ustima, a nekome ta, malena , ali tako okrepljujuća lepota oaze. Da li je to sudbina, ili, izbor? Ne znam. Starimo neminovno, menjamo se, učimo se dok smo živi. Ne videh fizički, pa i sa silikonima savršenu staricu ili starca. Naravno i ne gledam čoveka po očuvanosti kože ili delova tela! Vidim čoveka po osmehu, pokretima, nameri, delu, po onome što kaže, misli, oseća. Dovoljno  za mene!

Zato, psssst, polako, raduj se životu i ne zaboravi da zalivaš ono drvce u sebi, od njega će u najgoroj pustinji nastati ona mala oaza. I sam znaš kako prija izvorska voda, hladovina usred vrelog dana i cvrkut ptica u krošnjama drveća umesto tihog jecaja ostatka ega nad starim telom.