Nekad i sad
Detinjstva se jedva i sećam, kao kroz maglu, sećam se radosnih slika, izbledelih i išibanih granjem i kamenjem koje se niotkuda stvorilo tu i pokvarilo ono jedino što je valjalo i što je vredno sećanja. Uspomene. Daleke, lepe, manje lepe, bolne. Možeš li živeti sa tim i od toga? sećaš li se pregaženog mačeta na putu zbog koga si plakao danima? Seaš li se tužne, uboge žene kojoj si otvorio vrata i poklonio svu svoju rođendansku ušteđevinu? Sećaš li se slika izgladnele dece sa drugog kraja sveta koje su ti uterivale strah u kosti? Znam da se sećaš. Jer, slike ostaju i traju i ništa se nije promenilo. Ostala su sećanja na slike, ali ona više ne bude onaj isti osećaj u tebi. Okrećeš glavu na drugu stranu jer, šta te se tiče... Zašto je glupo malo mače pregaženo, zašto je starica sama i zašto deca umiru? Šta te se tiče...
Pitam te, u kom tačno trenutku je nestalo to dete koje je nekada živelo u tebi? Kada konkretno prestaje nevinost, osećajnost i sažaljenje? Postoji li tačno utvrđeno vreme, sat, dan, godina, trenutak u kom to dete u tebi izraste u jedno obično, sebično, alavo, bezosećajno govno? Ili se jednostavno rodiš sa tim i to zlo u tebi raste i potiskuje sve što ima veze sa emocijom i moralom? Vremena su takva, država je kriva, takav nam je život. Živi i pusti druge da žive... Ili kradi i otimaj a za druge te baš zabole. Otmi sve što se može oteti, udri gde najviše boli, uzmi sve što ti ne pripada i onda prođi pored zgaženog mačeta, uboge starice, gladnog deteta i zgražavaj se. Okreni glavu na drugu stranu i ne zadržavaj se.
Dok ti se drugi budu osmehivali, mrzeće te. Zavideće tvom 'savršenom' životu, uspehu, odlučnosti, hrabrosti da se posereš po svemu što je nekome čitav svet. Ali, neće oni u tebi videti ono dete koje je očima punim suza gledao u pregaženo mače. Ni dečaka koji je svoj novac za bicikl dao sirotoj starici, svestan da je više nikada neće videti. Niti će neko u tebi prepoznati onaj strah i patnju što svoju užinu ne možeš podeliti sa planetom i tako spasiti svet. Ni ti. Ređaćeš slike svojih uspeha nanizanih na nesrećnim sudbinama drugih.
A gde je nestao taj dečak? Mače i dalje cvili na putu. Starica se upravo zaustavila pred tvojim vratima. Stomaci i dalje krče i deca umiru. Ništa se nije promenilo. Ništa. Sve je ostalo isto. Sve, osim tebe. Menjajući sebe, promenio si svet. A ja ne želim da moja i tvoja deca žive u tvom svetu...
Bojana Ćebić Miletić