O lepoti

U ovom toplom avgustovskom danu, u gradu, bez mogućnosti da odem bilo gde izvan grada, u jednoj prodavnici  dok gledam prelepu mladu ženu, razmišljam o lepoti... I pomislih kako je lepa, jeste, ima lepo telo, ali kada je progovorila utisak o njenoj lepoti je nestao, nešto ju je ubilo. Zaista, sve dok smo svesni samo fizičke lepote našeg postojanja ostaćemo zarobljenici ograničenih i nametnutih pravila o tome šta lepota jednog ljudskog bića, bilo muškarca ili žene, zaista  jeste...

Znam da će muškarci pomisliti, evo još jedne koja filozofira (mora da je ružna i zavidna), a tu nema filozofije...devojka je lepa i tačka. E, ako je samo na taj način lepa onda i nije lepa, jer prolaznost sve te lepote je bolna. Videla sam neke slike starijih dama sa ugrađenim silikonima. Zamislite stotinjak mokrih kesa okačenih na vešalici sa dve pravilne polulopte na mestu gde su grudi, u stvari i nisu na tom mestu i one su se silom prilika spustile malo niže...Treba celo telo napuniti silikonima da bi sve to izgledalo logično i lepo ili bi trebalo pobiti sve preko osamdesete, jer izvinite, šta je tu lepo telo?

Budimo svesni da lepotu bića čovek, zaista, nosi u sebi kao mogućnost da voli i bude voljen, da poštuje svet oko sebe, naravno računajući i sebe...jer lepota je u majčinom pogledu i brizi za dete, očev spontani poljubac, zagrljaj dva brata, ili bol brata zbog sestrine suze, lepota je i moj osmeh koji mi izmami onaj netalentovani mali Rom što u autobusu razvlači harmoniku i peva neku svoju pesmu, u stvari on misli da peva hit, a ni jednu reč da potrefi i da je pravilno otpeva! Lepota je hrabrost moje majke, prošlost moga oca ili budućnost moje dece ili spontani zagrljaj moga sina kada je bio baš mali, koji mi kaže da sam mu ja najbolja mama na svetu (kao da on ima nekoliko mama) , a znam da sam mu puno dužna zbog takvih zagrljaja!

Lepota je namera, misao, delo, pa na kraju i ta fizička lepota koja zrači i mami ako ima još nešto da je podržava, ali ne i po svaku cenu iskorigovano telo zbog sujete, egoizma, straha, umišljenosti ili nesigurnosti.

Skratiću ovu priču jednom molbom, a da me lobi plastičnih hirurga ne ubije, a to je, žene, pobogu nemojte ličiti jedna na drugu sa botoksima i nekim drugim „ksima“u usnama, obrazima, zadnjicama, nemojte, molim vas biti „in“sa identičnim ustima svake od vas fino hirurški obrađene... Ako mislite da ste samo telo, budite i dalje i srećno sa sledećih hiljadu intervencija zbog održavanja seksi izgleda... Na kraju, za vas ova priča ne važi...vi ne razumete da ste time unakazili svoju pravu lepotu, ma šta ona jeste!

Originalnost, kreativnost, ljubav, poštovanje, savesnost, svesnost, radost, saosećanje jednog čoveka je za mene sva njegova lepota... Budimo lepi kao deca kada se zaigraju pa nisu svesni ni prostora ni vremena ni gladi ni potrebe da se bude neko drugi...

Još je bolje reći da budemo hrabri da svako u sebi pronađe i zagrli i neguje lepotu koja ga određuje kao originalno, humano stvorenje! Jeste teško, ali tako smo zadovoljni sobom, lepi u svakodnevnoj ludnici od života i sijamo kao neko lokalno sunce koje ume druge da probudi sa osmehom i da pokrene nečiju dušu u potrazi za sopstvenom lepotom. Malo li je?