O licemerstvu i licemerima

,,Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!“, što bi rekao veliki Crnjanski. Treba održati zdravicu svima onima koji sami sebe dižu međ' bogove i dati im predstavu za kojom žude, a mnogo ih je, mnogo je takvih...trebalo bi napraviti čitav novi svet da se oni poređaju i prime sve ove pohvale i uzdignute čaše...da se nauživaju sebe samih, jer oni jedino sebe vide i za sebe mare...to je onaj Rakićevski stil bivstvovanja: ,,Da ja u tebi volim sebe sama”, to su prosti takvi ,,sklopovi” (malo mehaničarskih izraza) to su miksevi intelekta i usuda pri rođenju koji dolaze dok su bebe male, kako kaže narodna književnost i verovanje. Bog im da mnogo a oni ga troše zalud, ali svaki ponaosob želi slavu i divljenje, nebitno kako zadobijenu. To su deca koja će celog života biti deca, neodrasla, bebasta i nežna. Maziće se poput mačaka u zimu kada su najosetljivije jer im je hladno...nisu gladne, nisu nevoljene, hladno im je...tako i ovi ljudi koji celog života idu od osobe do osobe, od ,,bine do bine“ želeći predstavu...na kraju im se život pretvori u isti ulični život, kreću se tražeći bolje. Mašu svojim repovima u nadi da će ih neko primetiti. I nisu bitne laži i poluistinite informacije, ne, ovakve ,,mačke” pune licemerstva nisu sigurne baš da znaju šta je to istina, a šta ne. I da jesu, nekako ih baš briga, jer je njima sada toplo. U čijoj duši, ljubavlji, oko čijeg kamina- manje bitno. Bitno je da su one ostvarile ono po šta su krenule.

Takvima dižem času  i nazdravljam u ovom času zbunjenosti životom i nerazumevanjem. Čudan pogled mi se stvara na licu i grimasa upitnika prelazi preko mojih očiju. Nisam nikada bila ljubitelj ovakvih ljubimaca, pa nisam ni sada. Nekako mi takvi ljudi nisu po volji, ,,it is not my cup of tea”, što bi rekao Bećković, što bi rekli braća Englezi u pet popodne. E pa, ovakvi nisu po mom ukusu. Ne varim ih baš dobro, a trudim se da očuvam gastro sistem i celu tu priču o zdravlju. Nije mi baš lako svarljiv taj moral i obraz…Nisam tolerantna na one korake koje ovakvi preuzimaju u cilju da im bude toplo i udobno. Na kraju, svi želimo da se ugnjezdimo negde, ali ne na ovakve beskrupulozne načine, a do juče su išli oko kontejnera, bili olinjali i mjaukali ono tupo ,,mauu” pred parenje. Ali sada se kotiraju kao i sve druge mačke… Cilj ne bira sredstva, hvaljen bio Makijaveli!

To tu ti kod kojih sve može a i ne mora, jedno rade zarad drugog, dok treće potajno žele. Ne otvaraju se nikada i nikome do kraja, jer to predstavlja opasnost od istine koja može da se sazna, opasnost da Dorijanovo pravo lice bude izloženo komentarima i pogledima pre vremena. Nee…ove mačke su rešene da ,,isteraju” svoje do kraja dokle još i imaju bilo kakvo lice. Svoje cene a tuđe gaze, svoje sebično čuvaju a tuđe otimaju. Ne prezaju, oštri na jeziku ali ne baš tako i u glavi, ovakvi ljudi – mačke su vaspitane da prežive i u najekstremnijim uslovima služeći se komunikativnim sposobnostima, fizičkim, nemoralnim, neljudskim itd. Želudačni sok njihov i natvrđu materiju sagoreva do najmanje čestice, uništavajući je kako bi mogla da se što bolje svari. To su drevne metode koje se ne uče lako, štaviše – potrebna je genetska predispocija za ove sposobnosti, inače se okrene lako protiv same osobe ako ne zna da se koristi njome spretno.  Ova veština zahteva mudrost, ne baš duboku (poželjno je čak da ne bude nešto ozbiljna) i da se sebi prašta jako lako, jer su mačke ipak svojim prisustvom veličale prostorije egipatskih vladara i osvajača. Njihova slučajna reinkarnacija u ljudskom obličju ne sme ih sprečiti ka svom cilju, ka pravoj želji, ka onome za čim žude i zbog čega opstaju. Ovakvima ja danas dižem čašu i nazdravljam njihovoj mudrosti, i nadam se da ćemo svi jednom dostići taj nivo inteligencija i mudrosti zaboravljanja sebe, gaženja tuđeg i otimanje, kao i laku sposobnost transformacije u nešto što nismo kako bismo što lakše došli do želja. Živeli!