O, more, ljubavi moja!

Srebrnozlatni vreo pesak promiče mi između nožnih prstiju i iza mene ostaju plitki otisci stopala koje sipljivi pesak odmah izravna. Kao da nisam prošla, ni gazila po njemu, nego lebdela tik iznad njega. Primičem se moru gde je pesak mokar i u njemu ostavljam duboke tragove, jer mu je voda oduzela prhkost. U tragove ulazi slana voda. Male barice u obliku stopala, prate moje kretanje. Ulazim u plitku bistru vodu u kojoj se svaki kamenčić i njegova boja, vide. Još malo i posle par koraka, pesak na morskom dnu, zamenjuje ljigavo kamenje. Stoji nebrojeno godina na istom mestu i trpi svoju sudbinu zatvorenika bez zatvora. Za razliku od njega, ono na obali, upija sunce, deca ga jedva od toplote nose, stavljaju ga u kofice i od njega prave bazenčiće. Onda koficama sipaju morsku vodu, a ona, kao iz šupljeg čamca opet odlazi odakle je zahvaćena. Izmešana sa peskom, mutna se bistri i opet se providi njeno dno.

Hodam jedno vreme kroz vodu, a kada mi dođe do struka, podignem se na prste, blago odskočim i u blagom luku tela, otisnem se u more. A ono me prihvata, kao da me jedva dočekalo – s ljubavlju. Svaki moj i najskriveniji deo tela opipava. Gnjurim i predajem se tim dodirima. Njegovo nežno pljuskanje, poljupci su njegovi. Provlači mi se oko ruku, između nogu, dodiruje mi grudi i od tih dodira sva se ježim. Moje telo vodi ljubav s morem, a kako ne može da me silovitije privuče i pritisne, ja naglo uletim i pravim vrtloge koji se osete kao osrednje pljeskanje po goloj koži. A ja se onda odgurnem unazad, pa napravim još jedan kovitlac, a onda se brzo okrenem i uletim u njega. Ta naša igra ume da potraje i sve je brža i pljeskanje je jače. A onda kreću talasi i to jedan za drugim. Prevrćem se i doplivam do bove na koju ostavim svoj kupaći kostim i nastavim da trčim u susret repovima talasa. O, more, ljubavi moja!

Umorim se i klonem od kotrljanja u uzburkanoj vodi. Obučem opet kupaći. Izađem iz mora i gazim po vrelom pesku. Udobno se smestim u ležaljku i pustim sunce da mi zagreje svaki milimetar kože. Kada se užarim u zlatnim Heliosovim kolima sa četiri krilata konja i pređem nekoliko puta preko nebeskog svoda... Posle togputovanja, vratiću se u moje more, da opet vodim ljubav sa njim...

Moja ljubav sa prirodom, sa morem, eterična je, fluidna, nežna i uzvišena. Telesna ljubav i ljudska sreća su me uvek za malo mimoilazile. Nekoliko njih nisam ni prepoznala i obično nailazila i zaustavljala se sa pogrešnim... Nije da nije bilo u lepoj mladosti, uranjanja i u čvrste muške grudi, mišićave, moćne ruke, u slast i skoro nesvest... Ali, bilo je odavno. Mnogo se dragocenih doživljaja zaboravilo. Onih kojih se slučajno setim, a da su lepi i po nečem posebno upamćenih, uzmem, malo podgrejem i slatko posrčem kao toplu mirišljavu kafu. Nesvesno mi sine lice, smeškam se tajanstveno i zadovoljno. Ali, niko me ne vidi. Ja živim svoj život između kuhinje, kupatila i sobe. U sobi se osećam najlepše. Sve miriše na čisto i provetreno, na jabuke koje obožavam. Miriše i na more. Miriše na ljubav, čistu, netelesnu, a ipak erotičnu. Taj miris iz moje kože izlazi kao dim iz Aladinove čarobne lampe. Nevidljiv, a mirisan, ljubavni...