O nosiocima "ideja"

...Dešava se svašta pa i to da se neko preceni u datom trenutku, kao što se osećam sada dok pišem ove reči, jer sam skroz drugačije zamišljao ovu knjigu u nastajanju nego što se razvija. Zato ću uraditi isto ono što i ti radiš sve vreme i zasuću te „svojim stavovima, mišljenjima i viđenjima“.

Iskrenost? Ne postoji kao što je Ti zamišljaš, jer istina u tom smislu je poput dijamanta koji stoji u prostoru i svako ko u njega pogleda stoji sa neke određene strane, gde se svetlost prelama drugačije nego za onog koji stoji do njega. Pošto kroz jedan par očiju ne mogu (a sve i kad bi bilo moguće ne bi trebalo) da gledaju dvoje ili više, jer bi to bilo na štetu onoga čije su oči, to prosto znači da svako ima svoju sliku istine, a da se samim tim ne narušava celina dijamanta. To uopšte nije komplikovana stvar, već je izuzetno jednostavna. Tvoja i moja istina nisu jedna te ista istina, a sve što se proglašava istinom za sve je prosto jedna transcedentalna kategorija koja se u realnosti priželjkuje, a u stvarnom svetu ne postoji. Tako su nastale religije, ideologije i razne druge budalaštine koje prenebregavaju različitost u ime jedinstva jedne grupacije. Meni ni ta ideja nije daleka iz jednostavnog razloga što minimum zajedničkih osobina u okviru jedne grupe mora da postoji, da bi bilo koja grupa bila grupa, a ne skup pojedinaca, ali tako ne gledaju mnogi.

Sebičnost je zacarila na ovom svetu, beskrupulozna sebičnost i mnogo govnara koji zagovaraju individualizam su zapravo samo sebični skotovi koji ne vide dalje od svog nosa i onda pokušavaju da ubede sve ostale da je to ispravna stvar. Koliko su to u stvari loši kreteni se vidi svuda gde su bili, gde su postojali i kuda su išli, jer za njima ostaje trag potpunog uništenja, jer sebičnost uvek ide pod ruku sa koristoljubljem i kad se neko ili nešto iskoristi prosto se baci kao smeće, jer ne može više da služi sebičnosti onoga koji se time koristio. Tako je sebičnost zapravo destruktivna i mračna, naprosto rupa bez dna koja guta i guta i nikad joj nije dosta.

Verovatno nisi shvatila da sam portal napravio iz krajnje nesebičnih razloga, upravo zarad tog dijamanta koji treba da bude viđen sa svih strana da bi moglo da se uživa u njemu i kad mi neko na to uzvrati svojim sebičnim „promovišem sebe i samo sebe i ništa me drugo ne zanima“ onda mi se taj neko gadi i povremeno mi se povraća od takvih, jer su ljigavi kreteni koji misle da su, zato što ih je neko opismenio u dovoljnoj meri da mogu da zapišu svoje često najtupavije misli, postali pisci.

Pa, ajde da krenemo o tom pisanju i o tome šta je to pisac. Po definiciji polupismene bagre pisac je neko ko će tražiti da ga se simpatiše, zato što je kao sebičan pojedinac toliko jedinstven da njegova jedinstvenost očarava do te mere da su čitaoci u orgazmičkom stanju kada čitaju njegove „uzvišene, umetnički nadahnute, genijalne i nadasve izvanredne“ misli. E, to je greška. To je samo izraz koji spada u ono što je nekad bio dnevnik u koji se upisivalo šta se nekom dogodilo u nekom trenutku. Ti i takvi krembili su samoživa govna koja zamišljaju da su pisci, a zapravo su uobražene, nadobudne njuške čija sebičnost je do te mere izražena da sami sebe proglašavaju malim božanstvima zato što su „podelili svoju ingenioznost“ sa nekom publikom. Ako bi ih neko upitao kakva je to publika, koji su to ljudi koji čitaju njihova proseravanja, ni to ne bi znali, jer kao što rekoh na početku ovog nastavka, sebičnost ne vidi dalje od svog nosa. Gade mi se te asocijalne kurve koje mašu rečima kao drolja guzicom i sisama i vrište „vidi me, vidi me“, jer od tog gledanja njihovih bazičnih krivina se diže patka, pa bi to da naplate.

Takvi asocijalni kreteni često nisu čak ni dovoljno inteligentni da nauče osnovne stvari u vezi sa pisanjem, kao što je recimo pravopis (što je inače gradivo za šesti razred osnovne škole). Ali, uprkos tome što su gluplji od deteta od trinaest godina oni misle da su značajni. Nisu. Niti su značajni, niti su bitni za bilo šta, sem eventualno za studiju o tome kako je forsirano sebičnjaštvo u dvadesetom i dvadesetprvom veku dovelo do potpune debilizacije ljudi koji žive u tom vremenu.

Sebičnost i koristoljublje u sledećem koraku dovode do uobraženosti i do potpune asocijalnosti, gde se forsira stav da je pojedinac ovlašćen da radi sve, samo da bi zadovoljio svoje prohteve. U poređenju sa mašinom, recimo motorima koje toliko voliš, bih to postavio ovako: Da li bi dozvolila nekom da uzme tvoj motor i da istovremeno daje gas i da menja brzine bez kvačila? Naravno da ne bi, jer bi se pokvario motor, ali to isto mnogi rade dok pišu i misle da su zbog toga izuzetni stvaraoci.

Serem se ja na takve asocijalne kreature koje nameću sebe svojom uobraziljom da su nešto posebno do te mere da kvare pisanu reč koja je, ne zaboravi to nikad, pre svega misao. Oni ne kvare samo književnost, već pre svega celinu koja se zove čovečanstvo i svet, ili planeta zemlja, ako ti je tako lakše.

Jer, pravila i celina i te kako postoje, a kvaritelji toga su destruktivna gamad. Ta destrukcija je viđena u ratovima, u bolestima i njima izazvanim smrtima mnogih ljudi, životinja i biljaka, da bi ceo ovaj svet bio ugrožen od takvih. Ali, oni i dalje misle da su nešto posebno i da mogu da menjaju pravila prema nahođenju njihovih sopstvenih malih mozgova.

Kada duva bura, ona ne pita šta misliš i kako se osećaš. Ona duva i ona je pravilo, a ti se s tim nosi. Ako misliš da si iznad vetrova, sunca, vode i života onda nisi pisac nego kreten. Tako stvari stoje! I to asocijalni kreten koji nije ni za književnost, ni za ljude. Kao takvom trebalo bi Ti raditi ono što Ti radiš svojoj okolini. Daviti te sebičnim zahtevima i na tebi izdrkavati svoje „vanserijske ideje“. I nemoj slučajno ni da pomišljaš da se baviš pisanjem, jer pravo pisanje je beskrajno nesebična radnja i u tu radnju treba da se uloži mnogo stečenog znanja. A da bi se to znanje steklo treba da se uči i radi i onda da se radi i uči i uči i radi...

Nabijem na kurac sve ove „domaćice“ koje ne bi da rade i uče, niti bi da nešto znaju, već bi samo da nose zvanje „pisac“, zato što je njihovim kompleksima niže vrednosti (jer su duboko u sebi i te kako svesne da su glupe ko tocilo i da su dobre samo za rasplod) potrebno da se preko nekih zvanja kao što su „pisac“, „intelektualac“ i sličnim koji su nekad izazivali poštovanje među pučanstvom, zadovoljile svoj sebični egomanijakalni trip da budu važne. Jer, bukvalno samo za to i jesu, za nabijanje na kurac i ni za šta drugo.

Sve bi to bilo izuzetno jednostavno da postoji bilo kakav red, ali pošto je sebičnost destruktivna uništili su i red i pravila i mere i sve što su stigli i preko svega toga misle da su sposobni. E pa, nisu. Salonske male drolje, pune nerealnih želja, sitne kurve koje gaze preko mrtvih zarad svog malog orgazma, đubrad i otpad od ljudskog roda i najgori šljam sebe danas guraju u prvi red i vreme je došlo da se vrate na fabrička podešavanja. Kako u pisanju, kako u književnosti, koja bi trebalo bude osnova za pronošenje misli koja gradi bolje sutra, tako i u svim drugim oblastima života, jer ovaj život nije video-igra u kojoj možeš do potpunog odlepljivanja da vraćaš jedan te isti život, pa da igraš iznova, već prolazna stanica i ako nekome pokvariš nešto svojom uobraženom, sebičnom i pre svega malom vaćaroškom logikom, očekuj da će ti se na ovaj ili onaj način vratiti. Posle nekih stvari nema „izvini“, niti „kajem se“, niti će biti oproštaja. Šteta koja je učinjena će biti kažnjavana i to će biti pravilo, a polupismenost i ajvaruška promocija kurvi i raznih pervertita će biti stvar neslavne prošlosti koju je svet doživeo u poslednjih dve stotine godina.  I tako...