Od vodovoda, preko bunara i Venecije do WTF

Rimski vodovod je čuvena gradjevina napravljena  još u I veku, u doba četvrte Flavijeve legije za potrebe vodosnabdevanja vojske a potom i civilnog stanovništva. Rimski kastrum, jako vojno utvrdjenje u rimskoj provinciji Meziji, oko kojeg je nikao grad Singidunum, imalo je pijaću vodu i odlično uredjen vodovod koji je sproveo vodu iz mokroluškog potoka do samog Kalemegdana odnosno centra kastruma. Ostaci tog kastruma vide se u staklenom podu novoizgradjenog centra u Rajićevoj i mnogi Beogradjani,a naročito oni koji to nisu, gaze preko poda od pleksiglasa ne znajući da su mnogo vekova pre njih baš tu odmarali rimski legionari.

Taj vodovod bio je u upotrebi do kraja XIX veka i preživeo mnoga carstva. Za svaki grad je vodosnabdevanje od presudnog značaja i zato su Austrijanci u vreme kad su oteli Beograd od Turaka pokušali u centru tvrdjave da pronadju alternativne izvore vode i iskopali takozvani Rimski bunar. Dubina ovog bunara u blizini beogradskog pobednika je ista kao i visina palate Albanija. Taj cilindrični kolektor je zapravo kaptaža za podzemne vode kojima Beograd obiluje.

Za Beograd kažu da je grad na ušću dveju reka ali malo se zna da Beograd ima čitavu mrežu podzemnih voda koje i danas teku ispod našeg grada. Nekada se niz Nemanjinu moglo sići čamcem duž Vračarskog potoka, Topčiderska reka nas u vreme visokih voda i poplava podseti da je ipak reka, Mokroluški potok koji je veselo žuborio niz jatagan malu skupljen je u betonski  kolektor koji ispod trase autoputa, kroz samo srce Beograda, teče ka Savi i u nju se uliva kod Mostara (ovaj deo grada ne nosi naziv po čuvenom hercegovačkom gradu več mostu koji je ta mokroluška reka često nosila svojom bujicom).

Hotel Moskva u svojim podrumima i danas ima crpne pumpe kako Terazijski izvori ne bi potopili to čuveno beogradsko zdanje, nezvaničnu ambasadu naših suseda južno od Brodareva.

U XIX veku sve te vode slivale su se niz terazijski greben preko Zelenog venca do Sava male odnosno nekadašnjih ciganskih bara. Kada je novoformirana srpska država, nakon više vekova pod turskom okupacijom odlučila da pravi železnicu i železničku stanicu (danas tako surovo i nepotrebno zatvorenu) posao su dobili italijanski graditelji. Kraj oko Save poče da vrvi od italijanskih majstora i inženjera i kako su Srbi na svakom koraku čuli italijasnki jezik, a beogradski mangupi , koji su italijanskim graditeljima prodavli žabe,3 za banku, ulovljene u ciganskim barama, da bi podigli cenu svom ulovu vešto promeniše naziv u bara Venecija. I tako dobismo Veneciju u Karadjordjevoj ulici.

Negde s početka ovog veka, koji sada gazimo, naše vlasti odlučiše da baš na tom potezu prave čuveni Beograd na vodi. Ili kako to lepše, na jeziku osvajača zvuči, Belgrade waterfront. Kako su Beogradjani skloni da se šale na sopstveni, a naročito na račun vlasti može to BWF da se uskoro zameni i sa WTF( ngleska skraćenica za izraz "What The F*ck", što označava nešto kao "šta koji k*" ili u kulturnijem prevodu čuđenje, iznenađenje, nešto kao "ne verujem", nemoguće i slično. Koristi se često u internet komunikaciji, chat-u. 

Kako god ga zvali, Beograd će i dalje ostati grad na rekama, i vodi, i možda će jednog dana neki novi klinci gaziti po pleksiglasu ispod kojeg će se nalaziti ostaci Savske promenade.

Izvor:

inspirisano kazivanjem Zorana Lj. Nikolića, autora knjige Beograd ispod Beograda.

Autor Sladjana Belko