Odrastanje

Prolaze godine, vreme odmiče, a čovek stiče iskustvo. Iskustvo se prenosi na sledeće generacije i iz godine u godinu čovek saznaje i ostvaruje. Teško je odrediti šta je dobro, a šta loše, iako se mnogo zna i mnogo se napreduje.

Međutim, tokom odrastanja, tokom individualnih i kolektivnih istraživanja na sebi, mogu se neke stvari i neka dešavanja i generalizovati, tj. može se govoriti o nekim uopštenim dobrima ili o nekim nepoželjnim stvarima i situacijama. Kroz prošlost,  kroz život predhodnih generacija i kroz individualni život mogu se, donekle, donositi i neki zaključci. 

Kao beba se rađa čovek, pa bude dete koje je ukras sveta. Onda mlad čovek, zatim dolaze zrele godine i starost. Period odrastanja, kako se još zove pubertet ili adolescencija, može da bude lepršav i lagan, a može da bude i jako težak. Deca koja odrastaju uz roditelje koji su odgovorno prihvatili roditeljstvo, možda imaju više mogućnosti da odrastanje prođe bezbrižno. Ali u današnje vreme briga i problema, roditeljima je veoma teško da baš u potpunosti provode dragoceno vreme uz svoju decu. Do nekih trinaest, četrnaest godina, deca su uz roditelje u porodici i vaspitavaju se u pravcu okruženja, u pravcu društva u kom žive. Za onu decu bez roditelja, postoje odgovarajuće ustanove, jer nemaju svi roditelje, što ne bi trebalo da ima mnogo uticaja na odrastanje, ukoliko je ustanova kao majka. Kad sa svojih trinaest, četrnaest godina izlete iz gnezda, mogući su veliki, ali baš veliki problemi, koji najviše utiču na kvalitet čoveka, jer tu roditelji ne mogu baš da bdiju. Onda ih dočepa surov život i surovi odrasli ljudi. A oni još maleni sa velikim očima punim radoznalosti i punim želje za odrastanje i ne razumeju još da je najbolje da budu mala deca oko nogu svojih roditelja. Da okruženje nije surovo, deca bi bila bezbrižna, a ovako maleni već bi hteli da nas uče kako se živi i onda nalete na neljude koji im na samom početku uruše snove. Koliko su važni roditelji isto toliko je važan ostali deo društva. Ne bi trebalo da postoje nikakvi pisani zakoni za ono šta je deci potrebno, a šta im ne treba davati. Planeta je jako stara, to smo sigurno naučili. Nije sve što smo mi radili dobro i to sigurno znamo i tako neke loše stvari ne bismo trebali prenositi na našu decu.

Alkohol se nemilice toči i uslužuje deci. Mnogi kažu  "i u moje vreme se pilo i to baš u tim godinama". Znam da se pilo. Je li to dobro ? Da li je normalno za dete koje ima petnaest godina da pije i da se tako napije da padne na pločnik ? Oni su u razvoju, još bi mleko trebali da piju, a ne litru vinjaka. Možda sam sa godinama i iskustvom postala konzervativna, ali ovo nije dobro da se deca uz alkohol i cigare razvijaju. Jasno mi je da roditelji sigurno neće govoriti detetu da sa oždere, a ni da puši, ali društvo hoće. E onda ispadne uzalud, da roditelji u kući decu uče onako kao to van kuće nije. Dakle isto je važno okruženje i nisu važni zakoni koji su na papiru napisani. Najvažnija je ljubav, a novac će doći. Nije lepo, nije zdravo da jedno društvo zarađuje novac prodavajući alkohol i cigare detetu, iako su oni veliki potrošači, mogli bismo ih usmeriti na sladoled, kolače, voće, čajeve, do nekih zrelijih godina, jer opijanja ne daju nikakav filing (lep osećaj ), onaj koji tražimo, jer se uvek traži ljubav, koje nema u vinjaku, rakiji, iako greju. 

Kada se tako rano krene sa alkoholisanjem, iskustva su pokazala i ovo društvo je pokazatelj kako se živi, očigledno na alkoholu i to na onom najlošijem.

Romana Klem