Okvir

Svakog jutra nakon buđenja pogled Vam prvo padne u OKVIR (prozora, vrata, televizora, telefona, slike, sata...). Okviri su veći,manji, širi, uži... Živimo u njima i posmatramo se kroz njih. Nekima su okviri tesni, nekima široki, neki se u njima osećaju skučeno i tesno, neki komotno i opušteno. Jedni bi da večito zadrže svoj okvir, drugi bi ga lako menjali. Generalno, niko još nije izašao iz tih okvira. A da li je čovekova priroda uokvirena, ili joj je okvir nametnut?

Pri nastanku čoveka, kao predstavnika humanoidne vrste, jedina granica njegovog življenja i opstanka bila je linija do koje doseže pogled i koja razdvaja nijanse plavog i zelenog (nebo, voda, zemlja). Naime, bio je slobodan i neograničen živeći u harmoniji sa prirodom i datim mu nijansama. A onda je evolucija čoveka donela i promene u ljudskim odnosima gde je pojava materijalnih dobara i njihove razmene putem novca unela razdor u tu harmoničnu sliku koja danas u 21. veku ulazi u period kulminacije i njenog potpunog raspada.

Ima li rešenja, zavisi isključivo od nas samih. Ne, ne...ne od onih na koje svi upiru prstom (politikanti, tajkuni, kriminalci, velike korporacije i magnati, banke, MMF...), SAMO OD NAS!!!

Zamislite situaciju da neki zalutali cunami jednog dana oduva sve materijalno što ste zdušno sakupljali čitav život? Sve nestane u jednom trenu! Razmislite koliko ste na tom putu sticanja materijalnih dobara žrtvovali sebe, druge, porodicu, prijatelje. Neki su na tom putu izgubili ličnost, moral i dostojanstvo čoveka i sad ne znaju da stanu, a ne znaju ni kuda idu.

Zlo na vreme treba zaustaviti, a složićete se poprilično se otelo kontroli.

Jesmo li spremni i dovoljno hrabri za taj sukob?

 Ne verujem...

U tom sukobu se ne maše puškama, bombama, zastavama, diplomama, rečima. U njemu nema sujete, laži, obmana, licemerja, zavisti, tapšanja po ramenu i lažnih osmeha.

Sve suprotno...molim...

Taj sukob zahteva hrabrost i spremnost da se odreknete svog materijalnog komoditeta i svih pošasti savremenog življenja.

Da li je ko od nas spreman na to?

Ne verujem...

Obično kada nam je dobro i udubno, kada je sujeta dovoljno nahranjena, niko od nas ne obraća pažnju i ne reaguje. Svi okreću leđa od loših pojava i navika, a to zlo podmuklo jede iznutra, baš kad je čoveku sve potaman. Dok se okrenemo situacija više ne igra nama u korist.

Ostajemo sami na vetrometini. Posle bude kasno...

Zato pre nego uđete sa „đavolom u dil“... razmislite... vredi li ?!

Otrgli smo se od svoje prirode, a ona stara kaže „Kog se mača latiš od njega i stradaš“.

I sve češće vetrovi duvaju kroz ove naše životne lavirinte. Što jače duvaju veća je potreba da pročisti vazduh od memle koja se oseća svuda oko nas, da smeće odnese na đubrišta kojima pripadaju, da nas nauče da se u okvirima ne živi i da je sve ljudskoj prirodi blisko izvan njih.

Priroda nam je dala glavu da mislimo, a ne dugme da se uključujemo, isključujemo i navodimo po tuđoj volji.

Pitam ja Vas... Da li je bit čoveka da se u bliskoj budućnosti budimo u hladnom zagrljaju nekog novog IPhone čuda ili u toplini zagrljaja nekog nam dragog bića ?!!