Pasulj, pita i java ili san

Kuća iziskuje stalno održavanje. Jedno od njih se zove „veliko“ spremanje. Tih par dana, muž i deca odjednom imaju mnogo posla van kuće i kada se pojave, gladni su. Posle jela, opet imaju mnogo nekih obaveza van kuće. Prethodnog dana skuvam ručak u najvećoj šerpi. Recimo, pasulj. Potopim ga prethodno veče. Sutradan – pošto sam „.icajzla“ svako zrno pregledam. Zapremina mu se uveća i zrno je providno, tako da se svaka nečistoća ili žižak vide. Tako besprekorno čist, kuvam. Kratko, pa onda i tu vodu prospem. Dve glavice crnog luka sitno iseckam, a dve šargarepe ukoso malo deblje i dodam tri lista lorbera. Ja volim svinjetinu, a moji junetinu, tako da stavim obe vrste mesa, a onda ide veoma važan sastojak. Njega kupujem petkom na pijaci na tezgi Zarića sa Zlatibora. Dimnjeni svinjski pauflek. Svi znate kako izgleda domaća pršuta, a ovo je po meni lepše. Ima dosta mesa, ali je prošaran slaninicom. Kada je malo sirov, odličan je za „kaubojski“ doručak: blago ga propržiš, a onda baciš od 3 do 5 jaja po osobi na vrelu masnoću. Kada je dobro osušen, reckaš ga uz kajmak i sir. Za pasulj, prvo ga prokuvam u dve vode da se skine čađ i prljavština, onda na krupno isečem i prebacim preko mesa, a onda pasulj, povrće i meso  nalijem vodom. Pasulj se kuva na terasi. Šporetić sa rernom i dve ringle je moj omiljeni deo pokućstva. Zimi služi za kuvanje pasulja, kupusa kompusta, sarmi i podvarka. U ovo godišnje doba, sva ostala jela spremam u kuhinji. Dok se pasulj kuva, napravim slatku pitu od gotovih kora, sa filom od barenog pirinča, dinstanih oljuštenih jabuka i seckanih oraha sa vanilom, cimetom i rendanim limunom. Ta pita se ne jede vruća, jer može da bude otužna, ali hladna je prava poslastica.

E, obzirom da smo obezbedili ručak za nekoliko dana, uz koji obavezno ide pečena paprika u beliom luku i sirćetu, počinju pripreme za čišenje kuće. Sve zavese i draperi se skidaju i peru po dva puta, a ispiranje ne brojim. Ispiranje je završeno kada u mašini više nema tragova praška za pranje veša, tj. sapunice. Završni čin je sipanje omekšivača, naravno i to po mojoj proceni – što znači dva čepa, umesto jednog koncentrovanog. Onda se popnem na merdevine i sa svih regala promenim papir, koji je, naravno pod naslagom prašine i pre nego što stavim novi papir, opajem plafon, zidove, ćoškove... a onda ide „specijal“. To je oko 1,5 metara dugačak štap. Nakvašene krpe poređam po njegovoj dužini i onda sa leve i desne strane svih regala odozgo na gore, skinem paučinu, a onda okrenem krpe sa čiste strane i to isto uradim odozdo na gore. Sada dolazi na red pranje spoljašnjih stranica regala sa rastvorom tečnosti za negu drveta, pa onda glancanje. Fijoke i police su pre toga ispražnjenje i njih operem i izglancam. Gomila prljavih krpa se uvećava.

Da li treba da vas lažem da pranje duplih prozora, venecijanera i svih vrata, obavljam ja ili da vam priznam da to radi moja dobra, mažena i pažena, pomoćnica Vera? Priznaću vam, to radi Vera. Za to vreme sam u kupatilu i perem zidne pločice, sanitariju i to ekstra detaljno, po principu „zavrtanje mačku trepavica“.  Za to vreme, Vera izađe nekoliko puta na terasu da popuši po cigaretu i da dosrče kafu. Ja samo popijem nes. Obe pijemo dosta čaja i drugih tečnosti. Kada počinju da upadaju kućni „povratnici“, to znači da je vreme ručku. Svi uglas hvale pasulj i sipaju po drugi tanjir. Posle toga se izvrnu na krevete i kukaju kako su se prejeli. Strpam sudove u mašinu, iznesem pasulj i salatu na terasu, očistim sto i prostrem stoljnjak, a onda postavim više malih tanjira i na veće šnite isečenu hladnu slatku pitu. Ona se jede sve do večeri, onako usput, kada ko hoće. Naravno, pod uslovom da su vidljivi-nevidljivi ukućani zabarikadirani u već očišćenim sobama iz kojih izlaze kao lopovi, uzmu po parče-dva pite i opet mi iza leđa nestanu.

Veru ispratim oko 5-6 sati popodne, a ja ostanem da dorađujem. Sutradan peglam zavese i drapere. Ostavljam ih preko ležajeva u sobama na čije prozore ih treba okačiti. Sobe su prazne, ali kuhinja nije. Tu se obavlja branč. Utom stiže Vera i kači jednu po jednu zavesu. Prvo kači onu od 10 metara i dva drapera po 3 metra, a onda sve druge po veličini: od 7, dve od 5. Storu u kuhinji sam ja već sinoć stavila na oklagiju, pre nego što sam oprala oko šoporeta i frižidera. Kada završimo, Vera i ja ručamo same, jer drugi dremaju ili  su za svojim kompjuterima ili tabletima. Posle ručka, skuvam Veri kafu, stavim ispred nje pitu i isplatim je. Obe smo zadoviljne. Ona parama, a ja zadovoljna velikom pomoći. Da sam sama radila, trebalo bi mi tri dana, sigurno, a posle još najmanje toliko da se oporavim. Meni moj rad nema ko da plati. Kroz razgovor, moja porodica pominje samo Veru koja je uradila „veliko“ spremanje. Nikako da se sete njene pomoćnice... Da, da ne grešim dušu – pominju me u kontekstu pasulja, salate i pite za „desetku“.

Nakon Verinog odlasko, još uvek radim do kasno u noć. Odvučem se do kupatila, istuširam se, operem kosu i osušim je „na juriš“, onda popijem nešto za spavanje i brufen od 600 mg kako bih mogla da bez bolova zaspim. Kao mrtvo telo sručim se u krevet. Sve u kući miriše. Iz mene isparava miris losiona i ja se osećam kao očišćena kućica na dve noge, sa dvema bolnim rukama i treperavim srcem. Onda za svoju dušu, zapadnem u razmišljanja o životu kakav bih htela da imam. Misli se roje, sve lepše i lepše. U njima dominira jedan lik. Između jave i sna, neko blago rukom prelazi preko mog lica, sklanja kosu i zagleda mi se u oči. Da li žmurim ili gledam, ne znam ni sama, ali čujem da mi kaže da otvorim oči, da hoće da ih gleda... Da li spavam i sanjam ili je stvarno to što se događa? Ne znam. Samo znam da mi je lepo. Osećam topao dah, poljubac lagan kao dodir leptirovih krila...i nestajem iz realnog...ili ulazim u realno...ne znam...i nije mi bitno...