Pismo nepoznatom

Ne želim te. Ne marim za tebe i tvoju ličnost. Ne interesuješ me i nikada nisi. Ne želim tvoje poglede na sebi, niti komentare i odmahivanja. Ne želim podsmeh i uzdah. Ne želim grč u želucu kada me pogodiš. Ne želim da me ne želiš. Ne želim tvoje tople ruke oko sebe. Ne treba mi poljubac u obraz. Niti dubok pogled. Ne želim emotivne boli i gledanja u dušu. Ne želim otvaranja, ne želim plakanja. Ne želim razaranja. Ne mogu da podnesem strah kada te se bojim. Nemam snage za borbe, prepiranja, mržnje. Nemam snage za mirenja nakon toga. Ne želim vraćanja u zoru, ne mogu tepanja u bolu. Neću stapanja dvaju sivih duša. Ne želim da mi duša bude sivlja. Ne želim rupe, ožiljke i rane. Ne volim borbe, prenemaganja, kidanja, mučenja. Ne podnosim uživanje u maltretiranju. Nemam više psihe za dalje, neuroni su pobegli. Nisam validna da donosim odluke. Tonem. Otvaram oči, dubok uzdah koji kida pluća, i izdah bacač plamena. Opekotine po licu skrivam rukama koje nisu ništa krive, a umešane su i žao mi ih je. Nisu ostale neukaljane, nisu izbegle osudu.

Glava zabačena nazad u jastuk, tužan pogled u tačku na sivom zidu i nemi jecaj uginuća. Teški kapci i još jedno ,,češljanje“ prstima preko lica dok ne pocrveni. Ne mogu da otvorim oči, opet suze i naviranja. Boli, patnje, čežnje, ŽELJE... Želje... Zaboravila sam na glavnog krivca. Na onog koji nagoni na dalje, koji gura tamo gde razum pobegne. Koji nagoni da se trči ka tamo odakle se samo vozovi i psi čuju. Pustoš...To ostaje nakon želje... Malena pustoš koja preti da će postati veća, ali je nekako ne slušaš, jer je ona u početku tanjušna. Ipak, posle svega toga se rađa gnev i uhvatiš sebe kako mrziš, i mrziš i samo mrziš, ali opet i voliš, voliš, oh kako voliš!

Daviš se i patiš, ali uživaš u padu. Gušiš se u lepoti, iako znaš da će opet prestati. Opet ćeš čitati ove reči od samog početka i plakati, i razumeti sam sebe, i razočaravati se i govoriti : ,,never more“ i sećati se Edgara i one vrane i poezije i te lepote, i mrzeti sebe što se takve lepote zaboravljaju, a na ovakve se umire. I opet ćeš voleti... Eto, tek tako! Uz pomoć jedne pesme... Jedne poeme... Jednog Alana Poa. Razumećeš ga, i stihove te, lepote, ružnoće i kontraste i kataklizme i nespavanja i razmišljanja i plakanja i kidanja i prevrtanja i rozog jastuka i grljenja jako jako jako da se zaboravi... I opet stihovi naviru, svaki put kad je teško, samo sada u nešto prirodnijem jeziku: ,,Kaži...i zaboravi!“, zaboravi jesen, zaboravi suton i boje vatre koja izgara i lakoća misli u praskozorje i gubljenje vremena i jasnoće pogleda i oseta… Kaži i zaboravi.