Poslednje vreme za lepotu

Sećam se svoje profesorice sa fakulteta puno ovih dana: ,,Pošljednje vreme!“. To je nešto što je često spominjala. Nikada nisam najbolje razumela taj termin. Uvek sam zamišljala bombe i rasula, fizičke nepogode i slično. Sada mislim da povezujem određeno duhovno stanje sa tim pojmom. Sve više shvatam da je to specifično stanje uma - paranoja i agresija.

,,Nešto je trulo u državi Danskoj“.

Pesma koju počinjem da razumem. Negde sam čula da je ovo sad ,,pravo veme za Pekićevo ,,Besnilo“ i ,,Dan posle sutra“... Ne slažem se u potpunosti sa tim. Zapravo uopšte. Mislim da je pravo vreme za ,,Hamleta“ i ,,Kralja Lira“, zašto? Ne znam. Samo tako moj organizam reaguje na novonastale situacije. Lakše je nekako kada znaš da su, makar u nečijoj imaginaciji, pre 400 godina, postojali ljudi sa sličnim razmišljanjima. Da osetimo da nismo sami.

Takođe – šetati. Pored knjiga, prevencija čistog uma i zdravog duha je šetnja po vedrom danu sa prijateljima i onima koji usrećuju auru. Više vajanja, slikanja, pisanja...života. Uvidećemo nešto što smo davno zaboravili u hrljenju za novcem, a to je da su sve najlepše stvari na svetu besplatne. Nikakvi novci i dukati neće uspeti da obezbede ono što nas ispunjava srećom. Nekima to niša ne znači. Neko, ko je prljav iznutra, i da ode na hodočašće, vratio bi se besan i nervozan.

Zato je dobro imati bake i deke koji će nas zaustaviti i podsetiti na sve lepo i svetlo u životu. Obično pecanje u suton može kriti smisao postojanja, ako samo malo zastanemo i ukrademo pogled pun topline. Miris kolača, tek pristiglih iz rerne, javlja se u nozdrvama, kao da nije prošlo dvadeset godina. Baka je tu odmah u kuhinji, onaj stari tepih i dalje stoji na svom mestu i sok od dunja je na stolu.

Eto, time bismo mogli da se bavimo u slobodno vreme – lepim stvarima. Pretočiti ta sećanja u umetnost, diviti se onome što je nastalo od uspomena. Otkloniti pošljednja vremena što dalje, oterati ih tamo gde bi trebalo da su – u knjigama i starim spisima, bez da ikada izađu odatle.