Postnovogodišnji blog

Da sam prazan list, potpuno čist
koristio bih puno, puno deblji kist
i samo jarke i šarene boje
da napišem ime tvoje i moje
Da sam prazna glava, potpuno zdrava
ne bih vise nista učio za badava
samo onol'ko kol'ko mi treba 
da još ostanem paf od tolikog neba
Oh da se mogu ko nekad 
vratiti na početak 
i biti onaj isti bahati dječak
ne bih forsiro neki ležeran stil
niti se trudio da uklopim
Moj svijet u ovaj svijet
moje snove u raspored
i riskirao bih svaki pokušaj
da zadržim taj osjećaj
samo za taj osjećaj

HLADNO PIVO – Samo za taj osjećaj

*****

Eto, stigao je i taj magični 01.01.2015. Sada, kada smo sveli sve prošle račune, ostavili ružne stvari iza sebe, možemo, konačno, da “okrenemo novi, prazni, list” i započneno novo, neukaljano, poglavlje u našim, kratkim, životima. Kao da ništa, pre tog početka, nije ni postojalo. Kao da ti oči prvi put upijaju zlatno-žute zrake jutarnjeg zubatog sunca, kao da ti prvi put u pluća ulazi hladan zimski vazduh na -10 celzijusa, kao da su ti se sve sive ćelije prepustile nadolazećem osećaju nirvane, kao da…

Prva stvar koju tvoje, natečene i podbule oči, ujutru, registruju je SMS čestitka od banke koja te obaveštava da ti je dospela nova, a još prilično daleka od poslednje, rata kredita i da ti je isto toliko parica u dinarskoj protivvrednosti skinuto sa tekućeg računa. Naravno, ako ih imaš. Pluća ti se već, unapred, raduju unetoj količini nikotina i katrana onog trenutka kada si pripalio pljugu, dok si čitao SMS poruku. Tada se verovatno mozak budi, da ti ponudi, nemoguće-magično, rešenje kako od smanjene plate izvršiti već dospele i buduće fiskalne obaveze meseca januara. Čini mi se da ima neka pesma grupe Soul2Soul koja se zove Back to life, back to reality. 2015-ti put.

Sa prvim danima nove godine, mogu slobodno da kažem da me je Deda Mraz već zajebao. Preciznije, mislim da se unapred dogovorio, sa onim što je zadužen za zadnjih par dana stare godine, da me zajedno heftaju od kraja stare, pa preko početka nove godine. Bez vazelina…mada im i ne treba. Praksa je čudo.

Nije da sam planirao neki neverovatno lud provod u novogodišnjoj noći. Ali kad ne možeš dostojanstveno da provedeš doček u toplini svoga doma, stvarno nije u redu. Naznake su se javile još u utorak popodne. Blago peckanje u grlu, osećaj nadutosti u sinusima, poneka nekontrolisana kap sluzi iz nosa…Tako počinje…Sreda je nastavljena u sličnom ritmu, sa daljim pogoršavanjem simptoma. Treba obići lokalne apoteke u potrazi za adekvatnim lekićima. Kao da će mi oni pomoći. Provalio sam da ni Koldreks teško pada na želudac. Promena terapije. Mislim da sam za jedan dan konzumirao celokupnu godišnju proizvodnju cejlonskog čaja. Slično će se desiti i sa zalihama kapi za nos iz Hemofarma i Paloma papirnim maramicama.

Samo da provalim kako sam zakačio virus. U imaginarnoj varijanti krivac je mlađana,  prilično napupela pionirka, usklađenih oblina (ne krupnjača nego napredna, nazadna i nastrana... if You know, what I mean), sa dugim, plavim kikicama… dok smo međusobno razmenjivali tečnosti usne duplje putem jezika. U stvarnosti, skoro sam siguran, da je krivac matora baba, koja se, baš onako dobro, više puta nakašljala u mom pravcu, dok je bila iza  mene u redu u prodavnici. Moja pluća su ti zahvalna za zeleni šlajm…

E, da… Bio sam u pravu za novogodišnji TV program. Sve su, standardno ispoštovali, jedino onaj posleponoćni softić nije imao radnju. Mogli su bar da se potrude za novu godinu. Ima nas koji vole kada im se ugodi. Valjda će biti bolje 2016. Rekao premijer. Nadam se da se ti bolje provodiš. Odoh da nabodem neku sarmicu. Kažu da su kiseli kupus i tucana, ljuta paprika dobri za imunitet. Živeo januar.

 Mladen DJomla Kostić