Predeo jutra

Sveži jutarnji dani i besan koja se prostire duboko u beskraj, sada poprima dimenzije bezgraničnog, i sećam se Borhesa i njegove biblioteke. Trenutno mi lebde misli poput knjiga po etru, i pitam se čemu takvo uzbuđenje oko samo jedne srede koja teče mirno kao kakva vojvođanska reka. Uživam u mirisima predstojeće zime, iako znam da još dugo snega videti neću. Ipak, topli naleti grejanja mi jasno daju znak da su hladni dani stigli, a letnje vreme je daleko za nama. Maše nam, a i mi njemu. Već sada osetim da mi nedostaje. Jesam ,,zimsko dete“ ali sam letnji čovek. Ili žena. Da li je neispravno reći čovek za žensko? Uvek su me te rodne ravnopravnosti mučile, nisam baš na ,,Ti“ sa tom temom.

Jutra su ovih dana sveža i mlečna. Prohladna i ozbiljna. Nekako, navode na buđenje savesti i razmišljanja o prošlosti i lošim procenama. Jeza ulazi u pore i čelo se bora i mršti. Nije mi prijatno dok stojim kraj prozora, ali me šoljica tamne tečnosti greje. Često mi je bila prijatelj, ali nikako u ovoj situaciji kada je pijem na praznu dušu. Ostajem duže kraj okna nego što bi trebalo, ali me ovaj rezavi vazduh čisti iznutra. Daje osećaj nade i novog početka. Ipak je prijatan kada prođe prvi nalet hladnoće.

Vrhovi planina su daleki i magloviti. Pretpostavljam da su beli i zaleđeni pošto ih ne vidim, ali mašta ide dalje od vida i dozvoljava očima da vide i nevidljivo. Sve je sada u znaku zime i vraća me u prenatalno stanje i potrebe za zaštitom i sakrivanjem od proždrljivih vučijaka koji me okružuju. Gen predaka se budi i čezne za sedenjem oko vatre i slušanjem davno izgubljenih priča koje su nekada bile žive i vijorile se kroz reči i rečenice. Sada žive samo kao slika i kroz potrebu da budu ispričane i moju želju da budu saslušane.

Zovu me te nevidljive planine i daleki predeli, zovu me sebi. Izgovaraju moje ime na najiskreniji i najtačniji način. Utroba majke prirode daje sigurnost rođenoj deci i šansu da opet nađu sreću u njoj. Nudi život u prirodnom okruženju, životinje i svakodnevno gledanje igranja Sunca po horizontu. Jutarnje trčkaranje kunića i traženje lasica po njivama. Pokoje lane i tetreb se nađu, i orlovi kao domaćini. Sve to mirišem u ovom jutarnjem vazduhu punom magle i memle. Vazduh koji nosi prošlost noći sa sobom i nadu novog dana u bolje sutra. Mešavina osećanja i potreba, analiziranja i dodirivanja prošlog i budućeg. Magično doba dana (ili noći) kada se nešto gasi i nešto počinje. Svedoci smo na ovom prozoru promene i izranjanja dana, kao i svakog dana što se novo rađa i staro umire. Proces života se obnavlja i balans se održava u kosmosu. Svako je izranjanje Sunca novi udisaj za prirodu, novi osećaj života i cikličnih promena. Promena koje dozvoljavamo sebi i drugima, promena koje se dešavaju kada želimo i van naše volje. Promena koje su cilj, uslov i razlog odmicanja vremena u neke dalje predele, neke lepše krajeve, i nošenje nade i budućnosti nekim srećnijim nama.

Za sada sam kraj prozora, i dalje ,,kraj pendžera stojim“ i postojim samo tu u časovima kao što su ovi i razmišljanjima kao što su ova jutarnja. Teška i setna a opet nova, mlada i buduća. Čujem graktanje ptica iz dalekih predela enciklopedija i severnih polova sa slika koje su mi se tako često lepile za prste tokom prelistavanje iste i upijanja svake nove slike. Oduševljenje ne jenjava ni sada nakon dvadeset godina, iste predele zamišljam i sa istim uzbuđenjem ih prizivam. Svoje stanište čuvam, ali buduće dozivam i širim ruke novom letu, dok ovu zimu ulepšavam svojim igrarijama i dečijim oslikavanjima najlepših predela.