Proleće serijskih paćenika

Proleće. Mesec maj. Đurđevak. Četiri neželjena „šarmera“, od najgoreg do najbezopasnijeg. Četiri je baksuzni broj u jugoistočnoj Azji, verovatno sa doooobrim razlogom.

#1 Tetovirani majstor

Rade nam fasadu, tokom dana viđamo i do deset majstora. Nama je omiljen jedan stariji brka, jer ga baš briga za sve. Fin, pristojan gospodin. Njegove mlađe kolege su druga priča. No, najgori je onaj koji u svom banatskom selu važi za poželjnog neženju.

Jasno mi je da se uklapa u eugeničke standarde. Visok, mišićav, plava kosa i oči, plus tetovaže, savremen da bude. Odmerava me od glave do pete, kao da sam na magnetnoj rezonanci. Pojavim se na balkonu sa zelenom maskom za lice, u nadi da će pomisliti da sam ona veštica za kojom ispadaju zihernadle, ali jok. Ne vredi. Svugde je. Daj mi vodu, daj mi bombone, skloni tog ludog psa. A jedino što mogu da uradim je da se ne tuširam tokom njegovog radnog vremena.

Jednog dana je preterao.

„Gde si ti ceo dan? Nema te...“

„Nešto kodirala, ustala pre pola sata.“

„Ma, nema te da mi skuvaš kafu!“

„Znaš ženu koja živi ispod mene, na prvom spratu?“

„Da, ali ona je mat...“

„...ona je predsednica kućnog saveta, zalagala se za ovo renoviranje. Skuvaće ti kafu, sigurno. A ima i šporet, bolji od našeg, možeš sam!“

„Pa, nemoj tako...“ Zastaje pred kraj rečenice. Naravno da ne zna kako se zovem. Zar je to bitno, kad moraš da nađeš nekoga da radi po kući i u voćnjaku?

Pokušava da me zagrli. Sklanjam se.

„Odmakni se na pristojnu udaljenost, molim te!“

 „Ti si, izgleda, malo...“

Stavljam slušalice.

Nekoliko dana kasnije, umire mi papagaj. Ovaj mladi gospodin sedi sa brkom ispred zgrade, pita me šta to nosim. Preko volje odgovaram da nosim ptičicu, kako bih je dostojno sahranila.

„Pa, naravno, kuče ti ga je zaklalo! Tvoje odvratno kuče!“

Drugar, ti baš voliš negging? Baš nećeš da kažeš da ti je žao? A da pitaš da li smo plakale? Ma, jok, ja sam kurva, jer sam te odbila. A kako si pronašao onu studentkinju iz garsonjere na trećem na Facebooku, za to bi te u normalnom svetu odmah ćorkirali.

I da, i to je uradio.

#2 Mladoženja sa momačke večeri

Sedim na jednom skupu, koji je ujedno i potencijalni poslovni sastanak. Lepo veče, sumrak, reka. Za jednim od stolova je momak obučen kao klovn, te gomila drugih muškaraca, neki stariji, neki mlađi.

Pokušavam da uslikam malog psa lutalicu. Ovaj mi prilazi. Pitam ga zašto je obučen kao klovn, kaže da se ženi sledećeg petka. Ubacujem jedno „a-ha, super!“, jer to valjda treba da kažeš ljudima koji veruju u tu instituciju.

No, tu nije kraj.

„Znaš...lepa si. Ja sam slobodan još pet dana, čisto ako te zanima?“

„Mooolim?“

„Da oboje iskoristimo tu šansu!“

„Neka, hvala, zaljubljena u nekoga u paralelnom univerzumu. Mi smo SUPER par!“

„U ovom ne? J**iga!“

„Takođe imam jednog koji je darksajder u dalekoj, dalekoj galaksiji. S njim nema zezanja.“

„...“

Odlazim, vraćam se svom društvu. Kad sam pogledala u tom pravcu, namignuo mi je, kroz svu onu klovnovsku šminku. Valjda je mislio da ga ohrabrujem?

#3 Plavi, razbacani biciklista

Lepo veče za vožnju. Krećem ka strogom centru grada. Na kraju Hilandarske ulice, umalo se sudaram sa biciklistom. Ima mnogo boljeg dvotočkaša nego ja. Kezi se.

„Izvini.“

„Izvini ti, mnogo sam brzo išao.“

„Okej, prijatna vožnja!“

On se ne sklanja.

„A da mi daš broj mobilnog?“

„Ne. Ja sam maloletna. Drugi gimnazije.“

On se, zbunjen, sklanja, ja otperjam što je dalje moguće. Treba da dobijem Oskara za ovo! Lepo reče čovek da je mnogo brzo išao.

#4 Španac

Prelazim Brankov most. Svugde vrvi od stranaca koji su došli na Final Four. Ispred mene su dva mlada čoveka koja su se zaklela u vernost svom Madridu.

„Hola, hermosa!“

„Cabron!“ viknem iz sveg glasa i okrećem pedale kao da mi život zavisi od toga. Izgubih strpljenje. Momak nije bio ekstreman, ali meni je dosta za maj. Basta. Finito. Arrivederci!

I šta mi kažu na to?

„Baš si neka divlja žena! A ono sjajne prilike! Plus, ŠPANAC! Zar ti nije rekao onaj komšija sa jorkširskim terijerom da odeš na Ibicu, svake noći odabereš drugog Španca i dođeš do sjajnih gena? Ima i ovde prilika! Ta-i-ta je tako zbarila tog-i-tog!“

Moj odgovor: LOLčina.Samo deca, je l’ da? Da se „ostvarim kao majka“ i očekujem da mi ceo svet aplaudira? Koga briga za strast, ljubav, međusobno poštovanje? Pažnja od bilo koga = obaveza da uzvratim? Poziv na dejt ili ono drugo kao obaveza? Neće da može.

„Moralisto! Ti nisi za nešto uzbudljivo, da te neko obori s nogu, da uradiš nešto o čemu nisi ni sanjala! Alo, budalo!“

Moj odgovor: AHAHAHAHA! Ma, kako ti kažeš! Ni tvoja baka nije bila moralista, ali je pričala da jeste zato što je morala da pristane na sve. Dođe isto. Svi ste vimoralisti, dok iz vas ne izviri tradicionalista!

„Oblačiš se tako da im daješ povoda! Guraš bicikl uzbrdo, a nosiš šorts i helanke! Sigurno i dahćeš! Guzica na izvol’te!“

Moj odgovor: Ako hoće da te primete, primetiće te i u dedinom untercigeru sa dugmićima na stražnjici. U suprotnom, to su oni što pokušavaju sa svakom, pa gde upali. Traže ništa drugo do meso. A oblačimo se lepo zbog sebe, ne zbog drugih. Šta kad bih imala prave biciklističke pantalone? Da li je Lance Armstrong davao ikome povoda da ga uštine?“

„SJW!“

„Ako je to termin za svaku ženu koja odbije frustriranog kretena, a ne za osobu koja se pravi kako se bori za raznorazne stvari da bi ispala bitna...treba ti novi rečnik. Mmmda.“

„Latentna lezbača!“

Moj odgovor: Čudna reč da opiše nekoga je dobar u krevetu, tj. može da spava i do četrnaest sati, te da razvali krevet kad poželi da počisti iza njega. To „lez“ ti ne dolazi od ležati.

Summa summarum? Izgleda da sam sa druge planete, gde svi imaju pravo da biraju, ne prihvataju sve olako i ne smatraju da treba da ispune očekivanja okoline. Ja sam vanzemaljka i kažem ti – voli koga  ti  hoćeš!