Prva stvar koju sam rekla u 2018. je: "Nosi se!"

Dobro, lažem. Prva je bila „Ding-dong, the witch is dead!“ Da me ljubitelji pirotehnike nisu sprečili, jurila bih oko bloka vičući to sve dok ne bih izgubila glas. Bila sam srećnija zbog odlaska stare godine, nego zbog dolaska nove. Euforija oko 2018. uhvatila me je kasnije – kao što reče jedan od mojih idola iz detinjstva, Jacques Villeneuve, kad si na dnu, možeš samo gore. Dakle, nemam šta da izgubim, a mogu nešto i da dobijem. Kako da to ne bude dobro?

Kad se uzbuđenje malo stišalo, shvatila sam da sam sa sobom ponela kofer nesporazuma, doduše samo onaj za ručni prtljag. Nije loše, s obzirom da sam iz prethodnih godina u sledeće istovarila po kamion. Ovde sam ih imala samo četiri – sa osobom koja je upropastila sve, jer nije razumela moju pravu prirodu, sa drugaricom koja se svake jeseni ponaša čudno i neće da kaže o čemu se radi, sa svojom arhinemezom...i sa komšinicom koju svako malo srećem u pekari kod Ljupčeta Mihajlovskog.

Prvo bi trebalo da me razbija, no već gotovo dve sedmice neprekidno mislim o poslednjem i vreme je da ga skinem s vrata i zaboravim. Bes pretvoren u kreativno pisanje je vredan postojanja, zar ne?

Jelenu znam od 2011. Od prvog trenutka kad mi je, uz smešak, pozirala na jednom od onih davno zaboravljenih nekomercijalnih tweetupova, delovala je simpatično. Žena ima široka shvatanja, ume da se zavitlava, pismena je. Dopada mi se. Možda možemo da se družimo. Kad sam je prvi put srela u pekari, ako se dobro sećam, pozvala sam je da negde sednemo. A možda mi se i priviđa, ko će ga znati.

Jelena u pekari i na tweetupovima nema veze sa Jelenom na internetu. TA Jelena me ne konstatuje, na Facebooku mi se obratila samo kad je htela da preuzmem deo njenog posla, od čega nije bilo ništa. Na Twitteru, gde je konceptualna i cool, sa najlepšim selfijem svih vremena u platinum blonde fazonu, ne prati neurotičare poput mene. Na kraju krajeva, konceptualci su uticajni, neurotičari su municija za njihove topove – čudne biljke, natprirodne pojave koje treba potkačiti tako da nikad ne saznaju da se radilo baš o njima. Mislim da smo to u vreme pre nego što je domaći net postao trula komercijala zvali „menšnles“. Tako nešto.

Uglavnom, Jelena i ja se jedno vreme nismo sretale, a onda je naletela na mene zimus, ispred Botaničke bašte. Pogledala me je kao da je videla duha.
„Iva? Iva Tanacković? Nemoguće!“

Trebalo mi je malo vremena da provalim ko mi se upravo obratio, jer je bilo hladno i obe smo bile zakukuljene i zamumuljene. I tačno sam znala šta će mi sledeće reći.

„Nisam mogla da te prepoznam, izgubila si mnogo kilograma! Super izgledaš!“

Mmmda, osoba koja je imala devedeset i osoba koja ima šezdeset nemaju veze jedna s drugom. No, o tome sam već besnela prošle sedmice, što bih opet?

Popričale smo. Opisala sam joj to slabljenje, a onda i situaciju u kojoj su me nasamarili nekadašnji zajednički poznanici, one inače sasvim dobre 2016. godine. Rekla je da je odavno van svih tokova, potvrdila sam da je isti slučaj i sa mnom. Mislim da smo popričale i o tada aktuelnim stvarima u mom životu. Au, nadam se da ipak nismo. Ne sećam se mnogo toga što se desilo između marta i septembra-oktobra. Gde je onaj zevzevat iz „Ljudi u crnom“? Da je zapnem za svaki slučaj!

Uglavnom, gotovo sam zaboravila na taj susret.

Krajem decembra, shvatih da nikad nisam čitala svoj godišnji horoskop, što sam radila svih prethodnih godina. I što da ne, krenula sam da ga čitam, retroaktivno. Najbolja godina mog života, kažu. Mnogo love, kažu. Silna putovanja...bokte, sve su pogodili!

Tu sam otišla na Twitter i krenula da citiram i taj horoskop, a i onaj za 2018., sa sve smajlijima koji plaču od smeha. Zavitlavanje na sopstveni račun je oslobađajuće, isto kao što bi nekome to bili opijati, seks, brza vožnja. Humor je moj primarni mehanizam odbrane, i takva sam još od vremena kad sam shvatila da mogu da se uklopim sa svojima u odeljenju samo ako budem postala dežurni klovn. Na kraju sam se cerekala i naglas, zagrcnula, te otišla da popijem vode. Prva stranica Twittera je ostala otvorena.

Kad sam se vratila, na vrhu moje vremenske linije stajalo je: „Okorela feministkinja, a veruje u horoskop! Pa kako to, sestro?“

Autor je, naravno, bio jedan od onih gastosa što žive preko bare, rintaju kao robovi, a u to malo slobodnog vremena što imaju, brinu se kako se Majka Srbija pretvara u nekakvu nuspojavu Trulog Zapada, umesto da lepo poštujemo Dušanov zakonik, Miroslavljevo jevanđelje itd. I nije bilo potrebno da kaže na čiji je to račun, bilo je više nego jasno.

Htela sam da ga pitam kako su te dve stvari uopšte povezane, te kako može tako sa nekim ko je gotovo cele godine bio u ilegali, što je dobro znao. Htela sam. Onda sam primetila da je Jelena ostavila srculence na taj tvit.

Tu mi je prekipelo.

Javila sam joj se na Mesindžeru, pitala sam je što je podržala nešto protiv mene. U kratkim crtama sam joj opisala godinu na izdisaju.

Sve što mi je rekla bilo je da „fejvuje samo opšta mesta“ – šta god to značilo. Ni grama ljudskosti.

Pomislila sam da je možda, možda zauzeta. Gužva pred praznike. Porodica. Tako to.

Čekala sam, gotovo deset dana.  Pre dva dana sam shvatila da imam prevelika očekivanja. Zbog čega bi meni ona, cool, konceptualna žena, koju totalno ne viđam u trenerci i bez šminke kod Ljupčeta, pokazala malo ljudskosti. Simpatije. Empatije.

Nisam mogla više da podnesem njen selfi sa onim vatrenim, Kelvin filterom. Smešio joj se brk. Obrisala sam je...a rekla sam sebi da ću brisati samo stalkere i one koji me napadaju.

Mnogi treba da se nose ove godine. No, ti si prva. Jelena, nosi se. Nije mi potreban doktor Džekil i mister Hajd, potrebni su mi pravi ljudi, sa dušom. Bez šminke. Bez maske. You’re out. You’ve been dismissed!