Prvi poljubac

Pre neki dan, na druženju sa našim prijateljima sa kojima se susrećemo jednom nedeljno u jednom kafiću na par sati zdravog razgovora, jedna prijateljica je za sledeći susret predložila da probamo da se prisetimo i napišemo nešto o prvom poljupcu. Svi smo starija generacija, preko pedeset godina, neki su čak i jako blizu sedamdesetoj i svima se to davno desilo. Kada se vrati film, ne znam ni da li se računaju poljupci koji su se dešavali na nekim žurkama koje smo često pravili, ili oni koji su se dešavali u zadimljenim, mračnim diskotekama…u nekom polupijanom stanju kada sutradan nismo mogli ni da se setimo koja je to devojka bila. Imao sam dosta burnu mladost, rano sam počeo sa izlascima i provodima…već sa petnaest godina sam bio dosta aktivan u tome, ali ona prva je došla tek pred moj odlazak u vojsku. Zvala se Jasminka, bila je ćerka iz prvog braka jedne prijateljice mojih roditelja, koja je došla kod majke da živi pošto je ovde upisala srednju školu. Od rodjenja je živela u jednom selu kod Požege i za nju je dolazak u grad bio nešto čarobno.

Od prvog trenutka sam se zaljubio u nju…predivna crnka duge kose, okruglih očiju...sve je na njoj bilo savršeno. U njenom pogledu sam video da se i ona zagledala u mene. Njena majka me je zamolila da je upoznam sa gradom u kojem će živeti i ići u školu. To je meni i odgovaralo. Počeli smo da izlazimo, a usput i da upoznajemo jedno drugo…pričala mi je o svom, ne baš lakom, životu na selu, pored oca, maćehe i dve sestre…odrastanja bez majke koja ju je ostavila kao bebu (što sam tek tada saznao, nisam ni znao da joj majka ima drugo dete, imala je ćerku sa drugim čovekom). Vodio sam je svuda gde sam znao da će joj biti lepo i opušteno. Išli smo do Dunava i našeg keja, pa je, videvši tvrdjavu, poželela da odemo i tamo. U to vreme, tvrdjava je još imala onaj neki svoj šmek…neiskvarena sa kojekakvim lokalima, EXIT-om, narkomanima i pederima. Popeli smo se stepenicama kroz tunele i krenuli stazama tvrdjave. Stali smo kod bedema sa kog se pružao veličanstven pogled na Novi Sad. Gledala je u taj prizor bez treptaja, a,ja…ja nisam mogao oči sa nje da skinem!

- Predivno je!- rekla je i naslonila glavu na moje rame. Zagrlio sam je privukavši je sebi.

- Ti si još lepša!-rekao sam i krenuo da je poljubim. Prihvatila je poljubac svojim usnama i strasno me poljubila! Prvi put sam osetio neverovatan oblik sreće i kao da je ceo svet postao samo moj. Seli smo na obližnju klupu ljubeći se srećni:

- Zavoleo sam te na prvi pogled, jel znaš to?- rekao sam joj.

- I ja tebe...odmah si mi se svideo, čim sam te ugledala.- odgovorila je. Naša ljubav je potrajala nekoliko meseci do mog odlaska u JNA, kada smo se razišli. Nekoliko godina kasnije probali smo u par navrata da ponovimo tu vatru, ali nije išlo. Onda je došao dan kada se udala, otišla u jedno selo u Sremu, živela u braku sa tim čovekom dugo, ali prerano je umrla od teške bolesti.

Od svega što se u glavi krije, od svih čuda što se tu množe, poljubac je najdivnije čudo što ti se desiti može. Kad se, kružeći ovim svemirom bezbrojnih srca, putanjom dugom dva srca ozare istim nemirom i oglednu se jedno u drugom, tada i glave malo zastanu s krunicama od rosnog klasja, a usnice se sretnu i planu plamičkom poljpca što svet obasja. I tako kroz dva tela poteče svetlost što stvara novu planetu, jer poljubac je, kao što reče pesnik, najlepši susret na svetu!