Puna glava piljevine

Ne osećam vreme. Ne pulsiram u ritmu grada i ne letim za trenutnim euforičnim sabiranjem potrošenog, jer nemam više vremena da čekam na "onaj brod" koji plovi ka normalnom životu i sreći malog čoveka. A nisam bez prošlosti, nisam bez korena, pa opet nemam obzira prema sebi, jer je ljubav dajem, rado i bez ostatka.

Ja nemam telo deteta, ali imam duh mlađi od mladog i svest stariju od vremena. Ja imam savest. Gore u ovoj glavi sudaraju se krivica i ponos, ljubav i mržnja, bajke i realnosti. Vidim što je ispod kože, to mi je dar i kletva. I patim tuđu bol kao svoju, jer je sva bol sveta i moja. Ja pišem tuđe emocije, a dok ih crtam živim ih i tamo sam.

Ja sam defekt prirode, onaj rudimentarni rep na telu čoveka koji nestaje u stomaku, a nosi sve zapise prošlih bića od boga precrtanih i preobraženih u ovo što bi trebalo da bude biće svetlosti i evolutivni vrhunac.

Ja sam danju vojnik, a noću mesečina.

Misao mi je teška za reči, ali se lako svira na instrumentu od krvnih žila. Njega još imam i moj je do groba.

Ja ne pišem o sebi i ne počinjem rečenicu sa JA. Ovo JA je mnoštvo, samo danas i samo sada.

Gužvam piljevinu, menjam smrdljivu za novu. Praznim glavu i pravim mesta za nova bela jutra.