Put kojim se ne ide

Mrak. Nisam želela da upalim svoju svetlost. Prekidač je ostao negde duboko u meni i nisam mogla da ga dohvatim. Svaki pokušaj je propao. Odustala sam, jer je buka u glavi nesnosna.

Čula sam glasove koji govore da postoji samo jedan izlaz. Otvorila sam vrata i pošla u tišinu. Bilo je vreme!

Izašla sam iz uma na drum. Dugačka je cesta, duža od kilometara mojih misli. Oslobodila se svih navika, razlika, panika i straha. Negde usput sam izgubila i kontrolu. Nisam želela da se vratim tamo gde sam već prošla i da je potražim.

Put je bio prav, ali asfalt pun rupa, u sopstvenom mraku sam se mnogo puta saplela i pala. Sačekala bih dok se rane na odranim kolenima zacele, onda ustala i nastavljala dalje.

Ne znam koliko sam dugo hodala dok nisam naišla na raskrsnicu. Nema semafora niti znakova upozorenja, čak ni oznake kojom stazom treba krenuti. Pretpostavljam da je to zbog toga što svako bira kojim putem neće da pođe. Bitno je da izbor postoji. Još uvek tu stojim. Ne želim da nastavim pravo. Hoću da skrenem, ali još uvek razmišljam na koju stranu.