Razmišljanja

Slikala sam tog dana, da pokušam da naslikam ono što mislim. Iskreno, nisam sigurna da sam znala šta mislim. Počinjala bih rečenice u svojoj glavi i odmahivla glavom u vidu negodovanja negde na pola. Zatim druga rečenice, „ne, ne“...isto, i ta zvuči loše. Svaki razlog ili zaključak koji sam želela da donesem razmišljajući o njemu, nisam uspela da iznesem do kraja. Sve mi je zvučalo lažno, tako nestvarno.

Nešto što sam snažno osećala trebalo je sada da kažem rečima. Jednostavno nisam to mogla da uradim. Okrenula sam se ka prozoru svoje sobe i pogledom čežnjivo osmotrila da li je sunce još uvek tu. Pustila sam svoje pesme za ovakve dane, okrenula fotelju ka prozoru i otvorila ga tako da osetim sunce kako me miluje. Naslonila sam se, podigla noge na sims i stavila obe ruke iza glave. Naslonila sam glavu na ukrštene šake i nakon nekoliko prvih momenata zgrčenosti, napokon dopustla sebi seansu reminiscencija.

U kasne sate kazaljke pokazuju da je mnogo vremena prošlo, I da se baca uzalud mladost. Nesmotreno gaženje mladalačkih lepota i sokova, dok se realnost obrušava na nas. Nezasićenost i želja za još raste gorkim ukusom, a slatko se halapljivo jede. Čašu žuči niko ne želi popiti, već samo čašu meda. Ipak, u smesi ta dva je najbolji lek.

Pomalo od svega održava balans u našem imunosistemu i ravnotežu u glavi. Ne dozvoljava nam da se previše osladimo u lepotama greha, niti da posustanemo pred lepezom izbora. Vraća nas na zemlju, a nekada I ispod nje, pa se živa osećam ponekad kao da spavam. ,,Sa očima iznad svakog zla”? Hmm moguće. Disove iluzije o javi I snu su zasigurna jedna od stavki koje preferiram kada razmišljam o bivstvovanju.

,,Međ’ javom I međ’ snom” takođe je stih koji često poput spasilačke mantre vrtim po ustima, u cilju da će mi se nešto razjasniti. Da li je san stvaran ili je java san? Idem kroz prodavnicu života I obrćem misli u sebi. Igram u ritmu dikcije stiha i čekam objašnjenje. Negde je na pola, verovatno, jer granica u životu nema.

Probiti sve stege i pokidati uzde koje se nameću u svakodnevnici, su ideje preobučene u plišane rukavice, koje su zapravo gvozdena pesnica. Pesnica koja je skovana sva od zakona i lažnih morala, I nametnuta u vidu savesti da slobodnom duhu stavi omče oko tela. Dok vrišti i kida ih, ne mogući ih polomiti, guši se u klišeiranosti, obgrljen banalnošću. Sabijen u teglu i vraćen u ravnotežu, spušta se na zemlju i daruje svoju smrt tuđem veselju.