Red za epitaf

Došao  je i na mene taj red. Onaj red za koji znamo da ćemo morati da stanemo u njega, ne svojom voljom. Red u kom se pripremamo fizički i emotivno. Red u koji, ako ima pravde i prirodne ravnoteže, stajemo upravo u ovim, zrelim godinama. Mnogo je na žalost, onih mlađih koje je nepravda stavila u ovaj red ispred mene.

To je red gde mi, koji smo u njemu, dan razvučemo da nam traje makar 30 sati, jer toliko toga se mora, jer nije ostalo puno vremena... To je onaj red u kome smo svi mi koji smo suočeni sa gubitkom neke, nama drage osobe.

Bijemo bitke za koje znamo da neće izmeniti konačan ishod. Iscrpljujemo dušu i telo da bi ostali čisti pred sobom, da bi bili sposobni pogledati se u odraz sopstvene tuge u očima. Činimo sve što je u našoj moći da pomognemo, jer samo tako ćemo jedino i sebi pomoći. Svaka nas reč, svaki predmet, svaka situacija i emocija kao ubodom žaoke podseti na pruženo, doživljeno, naučeno... Svaki njihov pogled koji uhvatimo je mešavina ljutnje, nemoći, straha, nade, ponosa, želje za životom. Kida nas njihova bol, razara nas njihov strah, želimo imati njihovu nadu, njihov ponos nam održava dostojanstvo, a ta njihova neizmerna želja za životom nam daje primer da život treba živeti. To je kraj jednog putovanja, kod čijeg okončanja kofere ne raspakujemo, već ih trajno ostavljamo zatvorenim.

Ostaće sećanja, poneki drag i vredan suvenir, poneka fotografija. To nije malo, to je nečiji čitav vek, to je sažeti otisak jednog ljudskog bića na ovoj našoj planeti, to su iskustva, preneta znanja, emocije, želje, nade...

U taj red smo stavljeni svojim rođenjem, ne svojom voljom. Svojom voljom oblikujemo sopstveni život i ako življenjem ostavimo otisak, steknemo nova iskustva i prenesemo ih, ako pružimo dobrotu, stavili smo sve one kojima smo neizbrisivo dragi u ovaj red. Ne svojom voljom.

Nenad Marinković