Rezime

Najbolje priče još nisu napisane, najbolji romani još nisu objavljeni, rečeno je na jednoj književoj večeri kojoj sam nedavno prisustvovao. Tom prilikom i Markesa je neko pomenuo, i ja se stresoh istog trena, naime onomad sa pročitao obiman tekst o Gabijevim mukama i peripetijama oko objavljivanja one njegove genijalne sage o Buendijama i mitskom Makondu. Te mi onda pade na um kako nema izdavača koji ne sanja da na njegovu adresu stigne delo vredno Nobelove nagrade; to im je u neku ruku u opisu posla. Ali, kao što znamo, ne jednom se desilo da u hrpi pristiglih rukopisa ostane neprimećeno i nešto genijalno, kao što je bio slučaj i sa Markesovih “Sto godina samoće”, čak i da bude uredno vraćeno pošiljaocu, a dotični izdavač nastavi da sanja onaj san o velikom uspehu i pita se kad će i njega suce ogrejati. Hmm, ogrejaće ga kad ogreje i nekoga od njegovih autora (po mogućstvu nekog od onih vezanih čvrstim ugovorom), pomislio sam.

Stoga, gospodo izdavači, otvorite četvore oči, triputu merite, a jednom secite, kako veli narodna mudrost. I imajte na umu da se istorija obično ponavlja kao farsa, ili u još skaradnijoj odori. Slučajno ili ne, isto to, samo drugim rečima, izgovorio je moderator, zgodnjikava, rečita brinete, pre nego što će nam, do sledećeg susreta, poželeti sve najbolje. I ispratiti nas kratkim rezimeom te književne večeri, za koji bih, ako je to ikako moguće, zamolio Svevišnjeg da bude pripisan meni. A ona mudrica neka izvine, evo šaljem joj poljubac pošto mi je i netrpnuvši uzela reč iz usta, i saopštila nam svojim milozvučnim glasom radio voditelja: "Pisaca je sve više, izdavača nedovoljno, red za Nobela sve duži, a dobrih knjiga sve manje!"