Ruža i trn

Poezija je za mene uvek bila veoma poseban način izražavanja misli. Nije lako pisati je, ali neko to, jednostavno, ume. U rime i nekoliko strofa stanu mnoga osećanja, stane čitav život. One su reči koje žive,  nadživljavaju samog pesnika i generacije potomaka. Ostaju kao nasleđe vrednije od bilo čega, jer stihovi mnogo puta umeju da govore kada čovek zaćuti.

Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn.   

Ti  ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?   

I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako 

ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja.   

Ti ne veruješ meni, je li , dragi, da se trn prezrivo nasmejao? 

A kad jednog dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke.    

Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

Meni jedna od posebno dragih pesama Desanke Maksimović, gde se jednostavnim rečima govori o jednoj neraskidivoj vezi. Ruža, oličenje lepote, nežnosti… A trn?

Možda na prvi pogled on kvari njenu lepotu, jer, činjenica je, da nam svima smeta, ali zahvaljujući njemu, ruža nam izgleda nedostižnije. Njena je suprotnost, ali i deo svega što ružu čini – ružom! Ona je sposobna da u njemu vidi lepotu i stvari nevidljive ljudskom oku. Relativna, kao i sve u životu, lepota može biti skrivena bilo gde, a gde ćemo je naći, zavisi od onoga što je skriveno u nama.

Odnos ruže i trna, priča je o odnosu muškarca i žene, o njihovim potrebama, priča o lepoti ljubavi i odanosti, o tome da je svet satkan od suprotnosti koje se dopunjavaju, čineći tako jednu celinu, koja opstaje.

Žene uglavnom žele nekoga ko će ih štititi, ko će biti tu, nekoga na koga se mogu osloniti. To je onaj osećaj kad si celog života slobodan, ali nađeš osobu kojoj želiš da pripadaš, da se svesno odrekneš slobode koja ti je data rođenjem, jer spoznaš neki njen novi oblik.

Iako lepša od njega, mirisna, neko kome se svi dive, ruža zna da jednog dana neće biti tako lepa, da će njene latice uvenuti, opasti i zato joj je potreban neko ko će i tada biti tu. Ko će biti svedok svih njenih uspona i padova, a ipak joj ostati veran i voleti je takvu kakva je, pa mu priznaje svoja osećanja rečima, i to ne bilo kad, nego u jednu bisernu zoru. Ženama je veoma važno ono što se kaže, prvenstveno… I kad… I još milion sitnica koje, možda, ni same ne mogu da shvate, već su, jednostavno, važne.

Sa druge strane, muškarci, žele ulogu viteza-zaštitnika, i u svojoj ljubavi su istrajni isto koliko i žene, bez obzira na uvrežena shvatanja koja ne idu uvek u prilog tome. Trn je izbo ruke onome ko je hteo da ubere njegovu ružu, iako se njenom priznanju ljubavi smejao, zar ne? Na prvi pogled, bezosećajno i grubo, ali suština je u tome da je muškarcima manje bitno ono što se govori, već ono što se pokaže i vidi.

A kako se postaje vitez? Jednostavno, tako što se čovek oslobodi straha i predrasuda, što sa sebe skine okove stereotipa o muškarcu koji ne plače, o muškarcu čija snaga i moć leže u sigurnosti potkovanoj grubošću, novcem i ostalim stvarima za koje se veruje da donose sreću. Sreća se ne vezuje za materijalne stvari, a ne vezuje se ni za bežanje od samih sebe, od svega onoga do čega nam je iskreno stalo. Borba sa stereotipima je nalik borbi sa vetrenjačama. Teško ide, da… Ali, ako imate nekog ko će u toj borbi biti uz vas, hrabriti vas, podržavati, onda se možete smatrati pobednikom.

Istinsko razumevanje i prihvatanje, pre svega, sebe, a zatim i različitosti, bez osuđivanja i optuživanja, jeste ono čemu treba težiti u životu. To je, ustvari, ljubav. Različiti smo naizgled, ali u svojoj biti, mi smo isti. Neko je ruža, neko trn, ali podjednako smo potrebni jedni drugima. Jedni bez drugih postojimo samo kao delovi nečega čemu niko ni ime ne zna. Jedinke koje lutaju u potrazi za nečim što ostaje zarobljeno, a zove se sopstveno JA, sve dok se ne dokuči suština stvari i ne zaviri se duboko u ljudsku dušu.