Sama žena

Godine samačkog (udovičkog) života su je očvrsle. Da se bori za posao (medju muškim vukovima), opravdanja za decu u školi ( a da, oni su deca bez oca), mesto u bolnici za majku (šta sad pa one hoće?, dve babe same, bez muževa), garažu u oficirskom bloku (nije joj dosta što je otac, samo vojni službenik, imao mesto koje pripada pukovnicima i potpukovnicima, sad bi i ona…joj siroti oni, nisu ni primetili da je njihov rat zaboravljen, novim), vozača na poslu(e, koleginice, pa mi hoćemo auto na 24 sata da nam bude na raspolaganju, a vi nam kvarite sa vozačem i vraćanjem kola posle radnog vremena), potvrdu u Fondu Pio radi ostvarivanja prava na…i milion drugih sitnica koje život čine…teškim.

O udvaranjima raznih džepnih tipova (za ženu od metar i osamdeset, namerno piše slovima, deluje duže, kao što ona i jeste, duža od većine), e, o tome ne vredi ni govoriti. Svi bi da istraže te visine, niko nema hrabrosti da pokuša. Gube dah kao pri usponu na Himalaje. I pravdaju se godinama, umorom, njenom ohološću ( možda malo, ponekad), njenom sebičnošću ( ne, nikada ), posmatraju je sa čudjenjem i zavišću.

Drugarice (isto same, što neudate, što rastavljenje i ostavljene, što udove kao i ona) zavide joj na liniji, izgledu, vedrom duhu, spremnošću da proba, rizikuje, odupre se svima i svakome i…izgovaraju čuvenu rečenicu…lako je tebi…
Šta to, nikada ne objasne do kraja, a i ona bi tako volela da zna šta je to lako postigla u životu? Ko joj je ma šta poklonio, ili dao ispod cene, a da to nije krvavo odradila. I platila : zubima, noktima, znojem, slezinom, želucem...suzama…godinama.

Drugarice, koje nisu singl, kao kopci prate svaki njen pokret, svaki osmeh i šalu upućenu njihovim muževima, ostarelim, oćelavelim, otrbuljavelim momcima koji joj nisu bili zanimljivi ni kad su to (momci) stvarno bili, danas tek nikako. Ona njima jeste oduvek, ali nikada nisu smeli da pitaju, još manje probaju, shvativši odavno da nisu njena liga. Iz keca u dvojku se nikada ne igra, zar ne?
I oni se danas iskreno smeju njenim šalama tretirajući je kao ortaka, savetnika za njihove bračne brodolome, istinskog drugara sa kojim piju pivo I sećaju se svojih cura iz mladosti na koje ih ona i danas podseća, a njihove žene nisu, nikada. Ali šta ću imam decu s njom pa… I tako dodjosmo do toga šta je lepo u tome biti sama žena.

Lepo je biti sama žena u kafani. Od momenta kada udje u ma koju zadimljenu prostoriju tipa kafić, restoran, kafana, splav, na mesto na kome se dobro jede i pije, svet počinje da se vrti oko nje. Drži ključeve od kola u ruci, nemarno prebačenu bundu preko ruke, lap top o ramenu i čeka. Da joj pridju. Šef sale, konobar, gazda, zavisi ko je tog momenta slobodan.
-Ja bih da ručam.
Biraju joj najlepši i najmirniji sto. Preporučuju specijalitet dana, ali ne najskuplji, već diskretno namigujući:
- Nemojte libansku, uzmite aromatičnu piletinu, potaž dana, nemojte čorbu, od juče je...
A tek biranje vina… Poznaje ih dovoljno da ne dopušta ikakvo nametanje ukusa. Šta ako se uz piletinu pije belo. Neću istarsku malvaziju (preporuka broj 1.), malvaziju pijem u Rovinju, rumeni muskat u Rogaškoj, laški rizling u Esplanadi u Zagrebu, a na Adi, crveno iz Prokupca.
- Što ne probate tamjaniku, belu?
-Ti sine ne znaš onda šta je tamjanika, to se pije samo crno. Manastirsko. Imate li?
-Ne, na žalost. +
-E kad nabaviš ja ti neću izlaziti iz ove smokvice, celo leto. Tu ću i kancelariju da premestim.

I onda uživa u pažljivo odabranim jelima i vinu, samo uživa, a da ne mora nikome da se osmehuje, sluša glupe priče ili žalopojke, samo uživa. Svim čulima. Gosti nepce, nozdrve, jezik. Uživa i u spoznaji da nikome ništa ne duguje za ovo uživanje. Zovne, plati i ode.
Sama...