Samo će dobrota spasiti svet

Prolazeći ulicama grada u kome živim, žureći, nesvesna ljudi oko sebe, videla sam na stablu drveta prikačenu objavu. Pomislila sam da neko nudi nešto. Obično se nude usluge ili prodaja nečega. Ovo je bilo drugačije, traži se polovna garderoba za decu, napisan je i broj telefona. Prošla sam pored toga, ali sam se vratila posle nekoliko pređenih koraka. Pažljivo sam pročitala poruku za pomoć. Narednih dana sam pažljivo pratila diskretne poruke po zidovima prodavnica, nedovršenim ili napuštenim objektima, po stablima, shvatila sam da ih ima mnogo. Neke su napisane rukom, a neke odštampane. Sve se svodi na molbu za pomoć, otprilike: „Dobri ljudi ako imate bilo čega šta hoćete da bacite: odeća, stvari, hrana, ne bacajte, poklonite meni jer ja nemam.“ Tu je uvek broj telefona. Jedna žena je ostavila broj telefona svojih komšija, jer ona nema telefon. Upućene su molbe za odeću, hranu, knjige za decu, igračke, sredstva za higijenu, za bebe: flašice, pelene... Pročitala sam i jednu poruku gde mladi bračni par moli sugrađane za šerpe i escajg koji su im nepotrebni, a njima koji se tek kuće, su vrlo potrebni. Siromašni student moli za literaturu.

Po oglasima se vidi da pomoć traže i osobe s invaliditetom, kako stariji tako i mlađi ljudi, kao i ljudi koji se ne snalaze u ovim „smutnim“ vremenima. Ovo je stanje poniženih ljudi koji prihvataju svoje poniženje i mole za hleb nasušni. Kroz ovakve ljudske vapaje beda oslikava sumornu sliku, sliku majčice nam Srbije kroz prizore jednog grada.

Setila sam se filma „Ime ruže“ snimljenog po istoimenom romanu Umberta Eka i scene kad opatijski kuvar baca ostatke hrane, a sirotinja, izgladneli, polugoli, bauljaju po kosini brega, otimaju jedni od drugih prljave listove kupusa i jedu. Nema stida, prazan stomak ne zna kakvo je to osećanje, a to nam se dešava. Sirotinjo i bogu si teška. Zaista se brinem za nas u Srbiji, jer i imam osećaj da je i naš narod blizu podnožja tog brega.

Setila sam se izreke koju sam čula u detinjstvu: „Bolesne i sirotinju niko ne voli“. Tu, gorku istinu sam razumela kad sam odrasla. A, šta kad je pola stanovnika Srbije siroto, a sve je više ih je bolesnih? A šta kad je država Srbija kao čovek bez amigdale, neurološki okrnjena ili zakržljala i zbog toga emocionalno neinteligentna?! Kakva surovost u stvarnosti!

Navikli smo da mediji prenose molbe za pomoć, uglavnom bolesnoj deci. Ljudi, uglavnom, mole za novac koji je potreban za skupu medicinsku pomoć u inostranstvu. Uvek se humanitarnoj pomoći odazovu i organizuju koncerte Estradni Umetnici. Namerno pišem velikim početnim slovima, jer su oni bez obzira na to što ih mnogi kritikuju zbog nekvalitetne, šund muzike, neprimerenog oblačenja i ponašanja i još koječega,  jedni od retkih koji pomažu i imaju veliko srce za uboge i bolesne. 

Znam da svakim gradom hode građani, pa neka se osvrnu i pogledaju neme vapaje za pomoć svojih sugrađana. Kad već vlast otima „iz očiju“ svima nama i kad ne brine o svojim građanima, da bar mi, sugrađani brinemo jedni o drugima. Ovi pozivi su upućeni svim plemenitim ljudima da otkriju u sebi humanost i da ako mogu, radosnog srca, daju onima kojima je potrebno i time šire dobrotu,  jer će samo dobrota spasiti svet.

Procenite kome treba pomoći i na koji način. Pogledajte u svom komšiluku, zaustavite osobu pored sebe na ulici, kad vidite da joj je teško, pitajte je da li joj je dobro, nekad je dovoljna lepa reč pa ste nekome pomogli, jer zna da nije sam.