Šarena laža i kafa za poneti

Držite se ljudi, od kada postojimo, mi padamo! Ništa čudno za one koji postanu toga svesni. Pa zar nismo naslednici pada naših praroditelja Adama i Eve? Mi zato moramo da lažemo sebe sve dok je to potrebno tj. do kraja života. Ako to ne uradimo onda nećemo moći „kvalitetno“ i „normalno“da živimo.
Deci prodajemo maglu i pokušavamo da ih naučimo nečemu u šta i sami ne verujemo, jer smo se možda razočarali, ogrešili, pogrešili u građenju sopstvenog života, pa slede ulaganja, časovi, brige oko odrastanja, saveti koji treba da ih uvedu u svet odraslih – svet ozbiljnih poslova, svet opšteprihvaćenih normi, pravila.
Sećam se prvog pada i razočarenja u detinjstvu zbog neslane šale koja je glasila: „Hoćeš li da ti dam šarenu lažu?“ Dete odgovori: „Hoću!“ A onaj odrasli stvor, za koga bih sada rekla da je sadista, kaže: „Evo ti!“ Pruži mu prazne, raširene šake, naravno, smejući se. Dete i dalje čeka zbunjeno, u suštini, duboko povređeno. Ah, ta nada! Ne mora tako, ali, Bože moj, pa i njega su tako prevarili!
Kasnije, u zrelom dobu, žurba, odgovornost, važnost, posebnost, „ja“, pa „ja“ i opet „ja“, uspeh, brak, putovanja, promocije, seminari...sve šarena laža. Ko zna, možda je neko i pronašao dobitnu kombinaciju, ili od Svevišnjeg dobio neku dobru kvotu, dojavu za dobitak? Ko zna...
Možda dvoličnost, licemerje i laž i nisu negativne osobine? Možda su to samo načini da se preživi život zvani iluzija. Pa opet, čovek je mnogo više od toga, hvala Bogu, svi mi imamo svetle momente dobročinstva i ljubavi! Od najsvetlijih osobina smatram praštanje sebi i drugima.
A tu, u tom napredovanju, „kafa za poneti“ je najneverovatnije marginalno otkriće. Statusni simbol savremenog, moćnog, zaposlenog, upregnutog čoveka koji svoje zadovoljstvo polako ispija na ulici kao da doživljava orgazam. On sam hrabro korača u budućnost, pun ideja, a u stvari je samo pijunčić na beskrajnoj tabli šahovskih kombinacija. Taj nema vremena za „običnog“ čoveka sa kim bi mogao da kafeniše. Ne znam zašto mi baš „kafa za poneti“ bode oči u tom ulickanom, poslovnom, totalno sterilnom svetu? Možda zato što volim kafu da ispijam u društvu prijatelja, smejući se ili tugujući, i zato što se osećam izdanom njenom novom ulogom, jer je dostupna simbolu bezosećajnosti i to mi smeta.
Povređenost ima bezbroj lica, i paletu beskrajnih nijansi. Jedna je šarena laža, uvek aktuelna, ubedljiva, neumoljiva i nesalomiva. 
Tako lepo idu zajedno na putu u budućnost. A, koga je briga! Da li budućnost uopšte i postoji?