Sitne duše

Propali smo, zato što nemamo komšijsku solidarnost. Izgubili smo empatiju, osećaj za tuću muku, želju da jedni drugima pomognemo bez digitrona i računice, bez da nešto očekujemo ili tražimo zauzvrat. U moru ljudi, u opštoj buci i halabuci, izgubili smo čoveka. Izgubili smo ga s namerom da ga nikada ne pronađemo. Prognali smo ga duboko u sebe, do svog debelog creva, u nadi da će odatle, preko kanalizacije i neke reke, stići daleko u svetska mora, daleko od nas, jer nam sama premisa i ideja čoveka kao takva nije potrebna. Izvršili smo ubistvo svog duha spajajući nehat i predumišljaj, stvarajući sebi enigmu, na koju ne želimo da damo odgovor.

Propali smo, zato što nam je grana važnija od stabla, a stablo od korena. Zato što nam je sve jedno da li nam koren zaliva naša voda, naše suze, ili tuđa mokraća!? Zato što ne poštujemo svoj proizvod, svog seljaka, i svoju muku. Zato što nam je tuđe slađe. Zato što smo svom dželatu dali da nam zida grobnicu, i zato što smo svom grobaru u "amanet" ostavili kolevku na čuvanje. Zato što nam je svetska slava važnija od krsne... Zato što nam je aplauz vazniji od zagrljaja. Zato što nam je ljubav, u svojoj izvrnutoj i podrugljivoj formi - kao gimnastika, važnija od ljubavi u pogledu i dodiru. Propali smo, zato što smo veru zamenili za uverenja, ona pitka i poletna, naizgled intelektualna; ona koja se lako žvaću i još lakše gutaju. Zato što smo dozvolili da od nekadašnjeg nihilizma i tihog agnosticizma, na naše oči nastane nabildovani hibrid ova dva; hibrid na steroidima, koji udara po temelju naše kuće, i kome mi ne smemo da se suprotstavimo.

Propali smo, zato što nemamo viziju i nacionalnu svest. Nemamo jasnu sliku: gde smo i gde želimo da budemo. Pred svetom se ponašamo poput nedonoščeta, ili još gore poput tinejdžera, nedozrelog petnaestogodišnjeg balavca, koji ne zna šta neće, a još manje zna šta hoće... Tinejdzera koji je dovoljno potentan da bude protiv, ali je nedovoljno svoj i nedovoljno stabilan, da bilo kada,  i za bilo šta, bude "za", da kaže: Da, to hoću, to mogu, tome težim. Propali smo, zato što smo postali kontradiktorni sami sebi... Pogled nam ide na jednu, noge na drugu stranu, dok nam telo ostaje raščerečeno na vetrometini, u stvari sve vreme tapkajući u mestu, sa jedinim bogatstvom u vidu spoznaje - da je glava koju nosi samo teret, jer je istu neko davnu uskratio za mozak. Hoćemo američki biftek uz rusku votku. Hoćemo put za Berlin na kineskim šinama. Hoćemo monarhiju, i o njoj pevamo ogrnuti u obeležja dva sportska kluba koja su više nego išta simboli komunizma!?

Propali smo, zato što nam posao sudije ne dobijaju najbolji studenti Pravnog fakulteta. Zato što posao ekonomiste u državnim preduzećima ne dobijaju najbolji studenti Ekonomskog fakulteta. Zato što su nam baš te emisije najgledanije, zato što su nam baš te novine najčitanije. Zato što baš takve "prikaze" i nakaze biramo za uzore svojoj deci.

Propali smo, zato što se naše književne nagrade dodeljuju samo isturenim figurama svakojakih udruženja i lobija, samo eksponentima i protagonistima raznih zabluda, na nivo dogmi i "javnog morala" uzdignutim i zacementiranim razmišljanjima. Zato što baš u toj sferi gde treba pokazati najveću širinu svesti, mi pokazujemo svu skučenost i prostodušnost! Propali smo, zato što smo se predali, zato što ne želimo da se borimo, zato što ne možemo da shvatimo i prihvatimo da se sve vredno u životu, počevši od slobode, žene, muškarca, prijatelja, posla, osvaja i zaslužuje! Sigurna je i obaćana samo smrt, i samo se vazduh dobija "na izvolte". Za sve ostalo se bori, krvari, žrtvuje.

Sećam se priče svog dede, koji je govorio: "Srbinu, da prostiš, samo nemoj ženu da jeb..., a za sve ostalo on sam očekuje da neko drugi uradi umesto njega. Mama da nagovori tatu da ga ne izbaci iz kuće. Tata da u školi sredi da ovaj ne ponavlja razred. "Striko" iz Crne Gore da mu nađe posao; Rus da ga brani, Švabo da ga hrani, a njemu da ostane sve vreme ovog sveta da sedi pod šljivu, prebrojava zvezde, i da bude najpametniji." Voleo je deda da doda: "Svi dobri Srbi su poginuli u Prvom ratu... Ostala je samo senka velikog naroda. Zemlju su nam od okupatora očistili heroji, a decom su je snabdeli dezerteri! Prosta kalkulacija... I verovatno u tome leži bar deo razloga, zašto je naš današnji odraz u ogledalu takav, da u etar ne može bez fotošopa. Sitne duše?! Možda je to pravi izraz? U vremenu krupnog kapitala i krupnih interesa, postali smo sitne duše. I možda smo propali baš zbog toga? A možda i zbog činjenice, da smo tako grdni i nagrđeni, okruženi još gorima od sebe, pa nemamo na koga da se ugledamo.

Naravno, umesto prihvatanja odgovornosti, buđenja svesti i samosvesti, možemo da se lažemo, i da se obmanjujemo. Možemo da kažemo: da se te novine na kioscima same kupuju. Da nepotizam nije deo našeg mentaliteta. Da mi inače ne bismo gledali te i takve televizije i te i takve emisije, ali moramo, jer nam je nametnuto. Možemo da kažemo: da su nam i naše vođe takođe, nametnute, da nisu tu gde jesu zahvaljujući našoj volji i našim glasovima. Možemo da kažemo: da daljinski upravljač nije opcija! Da etika nije opcija. Da bojkot nije opcija. Da izbori nisu opcija. Da glasno "ne" i još glasnije "da" nisu opcija. Da pobuna nije opcija... Da jasno ustajanje i pokazivanje na svoj obraz kao na poslednju liniju odbrane dostojanstva, takođe nije opcija. Tako je, možemo da se lažemo. Ako nam je za utehu, to nam zaista dobro ide. Pitanje je samo: Dokle ćemo?