Škola bez nasilja DA, nasilje u školi ZAŠTO?

Dve trećine života živim na Novom Beogradu, u malom bloku blizu Sava centra. Sedam zgrada sa kosim krovovima, fasadna cigla, zelenilo i uredjene zelene površine. I Mesna zajednica „Gazela“, čini mi se da se tako zvala, dok smo još bili zajednica i dok je to ličilo na mesto. Ali sa dolaskom devedesetih polako počeše da nas zaboravljaju. Dedin orah je rastao(moj pokojni otac zasadio je drvo čim se uselio, kaže svaki čovek mora bar jedno drvo da zasadi u životi), pa tako i ja nekih 3o godina kasnije posadih  vrbu, a jakov(samonikli dud) uzinatio se i sam probio sebi mesto pod suncem : I u betonu. I to je sve što podseća na mesto i zajednicu. Prvo su nama ukinuli MZ. Nema nas dovoljno, nismo bili zanimljivi ni kao Slobini, još manje danas kao napredni glasači. Roditelji pomreše, mladi se odseliše, mi retki koji opstajemo uprkos pokušajima da nas unaprede, ostadosmo bez škole, vrtića(a sve je planirano još ranih osamdesetih, jedna prodavnica u čitavom bloku, prilično urušene stepenice. I sete nas se samo pred izbore. Tada krenu od vrata do vrata, malo uglancaju tu salu MZ i lažno se osmehujući ostacima zuba čestitaju komšijama. Šta, to ni sami ne znaju.

I tako sve do danas.

Svoje demokratsko pravo da glasam uvek koristim. I ne menjam opredeljenje kako vetar duva, a ovih dana baš nešto duva. I uzeh listiće iz sandučeta i po navici, ne gledajući, kretoh u bivšu MZ. Kad tamo neki novokomponovani biznismen ima agenciju za prodavanje magle, naravno zvučnog naziva, ispisano ćirilicom. Kako drugačije za srBski narod.

Tada pogledam u listiće i šok. Moje glasačko mesto je u OŠ Laza Kostić. Drugi blok, preko ulice.

Muka mi krenu iz želuca. Ovo su baš napredovali u medicini kad mene boli organ koji je davno operisan. Ali u ovoj zemlji je sve odavno operisano od zdravog razuma.

Zašto baš u školi? I To osnovnoj. U srednjim školama gde deo učenika ima pravo glasa još i mogu da razumem, ali zašto u osnovnoj?
Sa tugom i setom udjoh u dvorište, pogledah biste onih sekretara koje nisu uklonili, gle čuda ime su promenili ali biste nisu pomerili, jer teško da mogu da nadju 7 adekvatnih novih heroja. Koji su umrli izmedju ostalog i da bi mi danas slobodno glasali.

Par koraka uz stepenice i sve počinje u meni da igra. 12 godina sam ulazila u te holove, vodila i odvodila prvo starijeg potom mladjeg, išla na otvorena vrata, roditeljske sastanke, ispraćala na maturske večeri. Škola koja je prva u gradu  imala bazen, veliku sportsku dvoranu, teniske  terene danas je preplavljena zastavama, rukom ispisanim brojevima glasačkih mesta, nekim likovima koji mi prvo kazu idete desno pa levo, a onda vam prilazi drugi koji želi da vam pokaže šta je desno a šta levo. Odbijam uz opasku da još uvek znam šta je levo.

U mojoj učionici gde su neki pilići iz I-3 razreda sricali prva slova i dobijali cvetiće i leptiriće, sada neki bumbari prskaju po mojim prstima, uz grubu napomenu „daj drugu ruku“, zatim glasom koji prelazi normalne decibele urla moje ime...i prezimena i onda me uz plavo žute listiće, kako  lepe boje, upućuje iza kartonskog paravana. Da glasam, iako se već zna rezultat. Vatromet je odavno nabavljen, tako da svi vlasnici pasa mogu da očekuju „bombardovanje“ praćeno pevanjem i skičanjem. Uz obavezno...“dragi moj narode“....Blago Ibiju što ga odavno nema.

Izašavši iz tog tamnog vilajeta, u šta je pretvorena danas škola, vidim nešto što me obradovalo. Naspram ulaza stoji metalni crveni kontejner, čuveni Do Re Mi, kiosk u kojem je legenda Stole pekao pljeskavice za generacije osnovaca koju su trčali tokom velikog odmora na veliku pljesku. Moji dečaci su to kupovali čak i kasnije kad su već i sami imali decu, jer u godinama kada su oni išli u školu pljeskavica na kiosku je za njih i inflacijski novčanik bila nedostižan san. Ponekad ih je Stole častio pa su delili uz obavezno...“daj jedan griz“...

Deca su svom junaku odala počast, iznenada je otišao, iscrtavši i oblepivši ceo kiosk svojim porukama ljubavi.

Ima nade kad deca bolje od nas shvataju.

Pitam se da li su i u Ribnikaru, moja osnovna škola, organizovali glasanje danas.

Ima li kraja njihovoj bahatosti?

I šta je sledeće?

Naredne izbore će organizovati verovatno u kapelama. Da im se glasači ne muče. Odmah ostanu tu i familiji skrate muke.

Živela Srbija!