Slike i prilike

Jednom mi je blog prijateljica, poreklom iz Holandije, koja inače živi u Americi, rekla da krizna vremena imaju svoje prednosti, jer iz ljudi izvlači i ono što nisu znali da poseduju. To je rečeno u pozitivnom kontekstu, jer je komentarisala  post o manifestaciji čiji je cilj očuvanje tradicije kroz razne aktivnosti, što podrazumeva i rukotvorine kao proizvode koji su slika naših običaja, načina života…

A kakvi su to naši običaji? I šta je običaj, a šta je ono što su ljudi modifikovali i što je vremenom, steklo status običaja? Pitam se još, znajući da su oni odraz kolektivne svesti jednog naroda, imaju li ti, novopečeni tradicionalisti pojma šta upražnjavaju i zbog čega? U redu, nemaju, bar većina njih nema, kao što nemaju još mnogo toga, dok sa druge strane, postoje ljudi koji, takođe, nemaju mnogo toga, ali su neizmerno bogati.

Istini za volju, nisam sigurna da li ova kriza o kojoj se priča nije samo proizvod koji se uspešno reklamira i prodaje, te sam, stoga, strogo zabranila i sam pomen te reči u kući, a naročito dete nije neko koga treba opterećivati takvim stvarima, mimo onog što je neophodno u procesu vaspitanja, u smislu da trenutno nešto ne može da se ima ili da se kupi. Sa materijalne strane gledano, meni je uvek bilo isto, manje ili više, ali sam se uvek držala one narodne da će i to proći. Da ne bih podlegla efektima tretmana ispiranja mozga nemanjem, počela sam da tražim, kako Marijeta reče, ono što nisam znala da posedujem, a to je talenat za neku vrstu umetnosti. Radila sam, čitala, gledala, slušala, isprobavala, usavršavala se… Nije da nisam imala planove vezane za novac i zaradu, daleko od toga i nije da nisam bila razočarana komentarima i reakcijama nekih ljudi. Jesam! Znali su da me izlude svi oni koji bi se nadmeno odnosili prema mom radu, a onda otišli kod Kineza da kupe nešto pristojno.

Dobra strana krize korisna je i za ono što se zove brend. Trenutno je to kod nas Guča, ali politika u toj oblasti je takva da, čim brend prestane da donosi pare, prestaje i da bude brend. Mislim, zvanje i titula se i tu plaćaju, zar ne? To je jedna od naših slika-vesela, pijana, raspuštena… Uporedo, formiraju se druge manifestacije, pretedenti na titulu brenda, pa se u Srbiji pojavljuje ekstremni broj-jada! Projada, rakijada, kobasicijada, više im imena ne znam, a svima im je cilj da se predstavi kulturno i istorijsko blago Srbije, naš način života i tradicija, a na nekima i Kristijan Golubović bude počasni gost, kao što budu tu i ringišpili, šatre, gaće, čak tri para za sto dinara i sve ono što doprinosi kvalitetnijoj i boljoj slici tradicije i načina života u Srba, a ujedno povećanju konkurentnosti naše privrede na svetskom tržištu u raznim oblastima i sve u cilju razvoja turizma.

Ima turizam da cveta, nije to problem, jer su nam  higijenski, infrastrukturni i ostali standardi na nivou –JADA, a turističke manifestacije i atrakcije, takođe. Sve je pod kontrolom, nema brige! Samo, šta da radimo sa Medijanom? Još stoji neotkopana, od značaja je za ceo hrišćanski svet? Šta da se radi sa nalazištima iz doba neolita, kojima Srbija obiluje? Šta da radimo sa crkvama brvnarama po selima koje su starije od pojedinih država? Kad prođemo nekom ulicom, znamo li po kome ili čemu je dobila ime? Ko su ljudi koji su ostavljali legate, zgrade po kojima mi danas šetamo, pored kojih prolazimo?

Sve to, izgleda, nije vredno pomena, ili nema turistički potencijal. Ne znam, nisam turizmolog, samo rasuđujem zdravom logikom i ne bežim od svog porekla i nasleđa, kao ni od toga da u svakoj situaciji budem čovek, ili se bar potrudim, pa makar time i prekršila običaj.