Službena obaveza

Oduvek sam se pitao šta sveštenici misle o nama, vernicima, koji nemamo službenu obavezu da verujemo u Boga. I to najiskrenije. Smatraju li nas budalama, ili sam ja, ovako naivan, možebiti podlegao bogohulnim čaršijskim pričama? A da se svašta priča, pa priča se. I vi ste sigurno čuli, te kako nas oni smatraju ovcama za šišanje, te kako imaju jednu tarifu za stalne mušterije, a drugu u zavisnosti od prilike, te kako se klanjaju i ljube ruke tajkunima i državnim zvaničnicima, a ne znaju za Boga kad treba da se sažale na nekog običnog smrtnika, čast izuzecima; itd, itd.

Sticajem okolnosti, poznajem neka sveštena lica i nisam se libio da im u nekom neobaveznom ćaskanju postavim to pitanje. Jedni bi mislili da se šalim i tapšali bi me po ramenu kao da sam ispričao dobar vic, drugi bi moje pitanje shvatili krajnje ozbiljno, pogledali bi me ispodoka i povukli se u sebe, i bio bi to kraj našeg razgovora.

Ne znam šta Onaj gore misli o tome, a, na moju veliku žalost, nema ni načina da to saznam. Barem ne u ovom životu. A živo me interesuje ima li On, koji sve vidi i sve zna, službenu obavezu da u ovom slučaju drži njihovu stranu. Ali, nešto mislim, kako bi bilo lepo kad bi brinuo o nama, običnim smrtnicima, vernicima, makar upola onoliko koliko pazi da njima sve bude potaman. Valjda ne tražim previše?