Sofija Injac - Život i priključenije prosečnog srpskog parazita

Prosečan srpski parazit ima komplekse prve kategorije, ograničene je inteligencije, frustriran čijenicom da na svetu postoje talentovaniji, posvećeniji, inteligentniji i sposobniji od njega. Zavidan, sujetan, pakostan i gord. Omiljene teme su mu politika i religija. Sve zna, u sve se razume, ima čak i stav. Od svoje okoline i bližnjih traži da sve rade savršeno dok je sam potekao iz deformisanog kalupa. Predstavlja se kao veoma vispren, častan, i brižan, u stvari on modelira svoje ponašanje spram uspešnih ne bi li im se kako primakao i po mogućstvu očešao o njihove sposobnosti, status, uspeh, novac itd. Satanizuje sve i svakoga i postavlja sebe kao moralnog arbitra za gotovo sva društvena pitanja. On ima savršeno rešenje za sve probleme, i zato je jedini merodavan. Njegovo rešenje je obično žešća budalaština level osnovne škole – „ja sam to prvi video, shvatio, objasnio“.

Nema hrabrosti da stane niti iza jednog svog postupka ali je zato večiti kritičar svake pojave i svakog čoveka. Prašta svakome ko sebi čini zlo, ali onoga ko sebi čini dobro će da napadne svom snagom za egoizam i zloću. Potajno, a ponekad, i javno uživa u tuđoj nesreći. Nesrećnim ljudima on je utešitelj, rame za plakanje, dok istovremeno četuje sa dve osobe, prvu teši a drugoj prenosi povrene mu reči sa prvog četa i izruguje se nesrećniku koji mu se poverava. On je ipak pre svega sam sebi najveći problem, jer je kralj samoobmane. Duhovno slab, jer samo jak čovek može sebe da sagleda i prihvati, onakav kakav je, sa svim manama i vrlinama. Parazit zato, pre svega, ne prihvata samog sebe i svojom nesrećom i nezadovoljstvom meri ceo svet.

Parazit se najbolje oseća kod svojih roditelja. To je njegovo utočište. To je krov nad glavom, izvor finansija i bezbrižnosti. Bez opterećenja svakodnevnog života, koji mori toliki svet na ovoj planeti. Njegovi roditelji vremenom i sami shvate šta imaju u kući, ali Bože moj, njihov je, pa ga trpe dok god su živi. Zapravo oni su to od njega i napravili, odvraćajući ga od suočavanja sa realnim životom, večito mu olakšavajući život i probleme do te mere da mu se mešaju i u ljubavne veze, naravno, uvek sa njegovim odobravanjem. Parazit uvek živi na račun tuđeg organizma. Svojih roditeja, prijatelja ili partnera ili političke stranke. Srpski parazit ima između 35 i 45 godina, a nekad i više, i večiti je student. On uzima sve i ne daje ništa zauzvrat. Iako svestan da živi na grbači drugih i uprkos svojim mogućnostima, daje svega 5 % sebe u borbi za sopstveni život. U tih par procenata spada „kloniranje“ i tuširanje i ostale toalet preko potrebne rabote.

Parazit obično dominira na društvenim mrežama. On je po pravilu hejter. Komentator na svim mogućim društvenim platformama. Večiti kontraš. Najčešće se krije iza lažnih profila. Smara ljude u inboksovima, spočitava svačije mišljenje, vređa, i pljuje. Jer on je zapravo vrlo nesrećan. Pravi mali narcis. Nezadovoljan svojim izgledom, socijalnim statusom, ljubavnim životom, odsustvom kreativnosti i inteligencije. Svestan je da je lenj i nepoželjan, ali ne želi da se menja jer njegov ego dominira i govori mu da je upravo on svetac božiji i pravi lider, rođen da jednog dana zameni sadašnjeg predsednika Srbije i dovede stvari u red.

Na žalost, srBski parazit ima često podršku najužeg kruga porodice. Osuđeni na propalicu, roditelji idealizuju sliku o svom milom čedu. Rodilo se, valja ga ljuljati – zapravo odljuljali su ga i formirali kao parazita i sad im valja prihvatiti realnost na terenu. Oni su želeli samo najbolje. Nije im jasno kako je ispalo baš ovako. Zar mu nisu ugađali sve vreme, čuvali ga, štitili, davali mu sve što poželi. Na žalost, neki roditelji nisu u stanju ni da shvate da su odgojili monstruma, sve do nekog odsudnog časa, kada njihovo voljeno čedo podigne ruku na njih, nezadovoljno količinom, pažnje, ljubavi, ustupaka, ugađnja i u poslednje vreme presudnog faktora – para.

Život srBskog parazita se završava tragično. On nema muda da ode preko grane, da nađe sebi posao, da sam izdržava sebe. On to zapravo nikad nije ni radio, mada je spizdio preko 40 godina. Jer on je rođen za velike stvari, što da se bavi tim tako malim i beznačajnim, kao što su plaćanje računa, ili zarađivanje za hleb, to je tako nedostojno njegove veličine. Roditeljima, prirodno, dođe kraj života. Penzije se na žalost ne nasleđuju, sem u slučaju invaliditeta i to je ozbiljan problem srBskog parazita.

Tad nastaju šokovi, traume, stresovi. Izlazi se iz zone komfora i ulazi u realni svet, po prvi put u životu. Svestan da je propalica i lenčuga, parazit na prečac smišlja rešenje:

- Prodaću kuću, stan. Kupiću nešto manje, ostatak para, ću uložiti u biznis. Otvoriću konsalting agenciju ili kafanu. - ubeđuje sebe parazit.

Na kraju, kuća ili stan pokojnih roditelja se proda. Kupi se nešto manje. ALI posao uvek propadne. Naravno da propadne jer parazit nema radne navike. On ne zna ništa da radi, sem da ispija espreso u kafiću sa sebi sličnima. Tad nastupa druga faza parazita:

- Uvaliću se nekome. Uvek ima sažaljivih budala. Cvileću, biću fin, ali jadan, dok god me neko „ne usvoji“. - pronalazi „genijalno“ rešenje parazit.

Deo domaćih parazita zaista uspe da nađe korisnu budalu, koju nastavi da jaše neko vreme. Deo se ipak suoči sa realnošću, počinje da radi, po prvi put u životu i da plaća komunalije, kupuje sebi hleb kao svaki pošten čovek. Deo parazita nepovratno propadne, a mnogi završe i na ulici.

Kakav god put da izabere parazit, nakon tog prelomnog za njih događaja, smrti roditelja ili finansijera, ili propasti političke partije, njihov život se pretvara u noćnu moru. Na žalost, u našem društvu nije mali broj parazita i realno je da će se normalan deo populacije jednom osvestiti i iseliti iz ove Stradije, a nju prepustiti parazitima, pa šta im bog da.

Sofija Injac za Konkretno.co.rs