Sramota

Kako je danas teško biti iskren, a nesrećan. Stati pa priznati svoju bedu i svoj jad, jed, gorčinu... Stati onako hrabro, pa iz dubine duše, iskreno iscediti srce na papir.

Nemati je sramota u Diznilendu gde se život odvija u savršenom redu i sve što štrči podrezuje se kratkom zamahom za to plaćene oštre jezičine, ili se saseče u korenu. Počupa se svaka iskra jedinstvenosti, a onda se na to mesto posadi stub o koji se okači šarena slika nasmejane, lutkaste nakaze.

A, danas su strojevi mladih tako stari i toliko bolesni da im samo čudo može pomoći. Neko čudo koje prizivaju u imenu božijem, ali ne veruju, jer ne veruju ni u šta što se novcem nije platilo, ili pojavilo na ekranu neke od mašina za mlevenje mozga.

Danas gomile beskućnika kopaju po kontejnerima, jedu ono što gospoda bace i ne čuju se i ne vide se...kriju se i u rečima i delima. Kriju se od sramote svoje i sramote sveta u kome je tanjir supe u javnoj kuhinji jednak žigosanju. Direktno na kožu, pa još u tu živu ranu natrljana so, da boli doveka i podseća na sramotu nemaštine i sramotu moljakanja. A sramota je naša, stid je naš, ne onog koji moli, a ne daje mu se, jer on ne moli za kule i gradove, već za komad hleba i ljudskog dostojanstva.

Bolest je u Diznilendu tako teška da se ne leči...nema joj leka.  Bolest je u umu koji ne poznaje reč dobrota, poštenje, savest, prirodnost... Bolest je u telima koja ne govore rečima već su sama sebi dovoljan i dijalog i monolog. Ono što se vidi to je i ispod kože – jedno veliko ništa... Bolest je u Diznilendu obuzela i oduzela, sabila... I svi su sami sa svojim bolom i svi su sami sa svojom malom dušom. Oodljuđenost ih je rastavila na delove koji se više ne sastavljaju osim u kovčegu.

I, nema više ko da sa krova krikne onaj najstrašniju lavlji urlik bola i pobede, jer nema više nikoga ko ima dušu za krst i krila za želje. I bog ćuti...uvek je ćutao. Možda razmišlja kako da nas satre jednim dahom vreline, jer od onolike lepote boja i ljubavi, načinismo sivu pustinju za mlake duhove.

Tin Ujević „Svakidašnja jadikovka“

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!

I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa
što sijaše nad kolijevkom
sa dugama i varkama.

–O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede
i lovora i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,

Od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna,
i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.