Foto: 
autor nepoznat

Srećna nam Nova godina

Sedim u hladu na ležaljci nedaleko od mora. Pirka neki vetrić, tek da rashladi preplanulu kožu i osuši je još mokru posle plivanja. Prija. Kroz okrugle cvike, a la Dženis Džoplin, merkam plavi horizont. Cugnem hladan, zeleno-ljubičasti koktel, sa desetak kockica leda. Najzad, opušteno tonem u san.

Probudi me vonj mokraće u dvadesetpetici. U trenu se oko nesrećnog klošara stvorio prazan prostor. To se zove empatija. U prepunom autobusu odjednom ima mesta. Većina oko njega stavlja kragne, maramice, dlanove preko nosa. Umrećemo, pomislih. E, tako ja doživljavam Novu godinu. Odavno nemam razloga da se radujem tom, još jednom u nizu, izmišljenom graničnom prelazu u budućnost. Mnogo vonja na staro, prevareno, iznevereno…previše je to za mene.

Opet sam na moru. Dolazi on i nosi nešto na poslužavniku. Voće u pravi čas. Smešim mu se. Posmatram taj lavlji hod. Obožavam ga. Spustivši poslužavnik pored ležaljke seda tik uz mene. Dok jedemo i ćutimo, posmatramo blago talasasto more.

“Hoćeš u vodu?,”progovori on jednog momenta.

“Hoću.” Skoro ne pomerivši usne odgovorih.

Hodamo po vrelom pesku. On nehajno podiže ruku, pomilova me po kosi i uhvati me preko nje za vrat. Da, to je taj momenat! Kako volim kada me tretira kao plen, kada je zadovoljan i opušten jer je bezbrižan i sit. Dugo smo hranili jedno drugog zagrljajima, poljupcima, dodirima. Ulazimo polako u vodu, kvaseći noge i ruke, stomak, pa grudi. Uranjamo kao umorna deca u majčino krilo. Izranjamo zajedno, sad već u čvrstom zagrljaju u koji nas sateraše blagi talasi. Sjaj u očima govori. Osećam slane poljupce. Bože, hvala ti!

Bože oprosti! Izlazim iz autobusa. Lije kiša. Umorna od duge vožnje, dugog čekanja, bez vazduha i bar jednog osmeha. Posmatram prepune izloge, lutke, sjaj, ljude, sebe u izlogu. Sve je tu osim mene, nisam deo te šarade. Sirene automobila se prepliću među svetlucavim uličnim ukrasima. Gde je tačno ta euforija zbog dolaska Nove godine? Možda, jedino u gradskoj gužvi i preterano šljaštećim ukrasima? Možda u iole pristojnom životu koji podrazumeva zdravlje, osmeh na licu i malo dostojanstva i poštovanja, topli dom, nečiju brigu i pažnju, ej, topli obrok, reč…ali, to treba svakog božjeg dana!

Posle razmenjivanja slatko-slanih nežnosti, najzad izlazimo iz mora. Sunce je na zalasku.

Ulazim u zgradu. Vadim iz poštanskog sandučeta hrpu koverti. Računi. Strpam u tašnu i penjem se u stan. Čitam poruku od pre nekoliko sati, kaže da dođem po slike, neće biti u prodaji, jer nisam galeriji platila članarinu tri meseca. Majka zove, ljuta, jer joj se ne javljam ceo dan!

Na terasi postavljen sto, rashlađeno vino i nas dvoje. Nazdravljamo sa osmesima i nekim čudnim mirom.

“Pa, srećna nam Nova godina!”

“Srećnaaaa!”, viknuh za njim, sijajući od sreće i ljubavi.

Dok je paperjasti sneg promicao pored prozora, otpih gutljaj omiljenog crnog vina zadovoljno gledajući u poslednje redove upravo napisanog ljubavnog romana. Dobro je, biće bar snega za Novu godinu…

Komentari

Komentari