Šta se dešava kada nestane misli

Osećaj obamrlosti ili otupelosti prekriva celo telo. Kao da nešto fali. Ili je to sreća? Ne znam, ali neka lakoća ispunjava prostor u kojem trenutno obitavam i one ušuškanosti koja bi trebalo da bude prisutna kada se nađete u svom safe zone trenutno nema. Kao da se istina prišunjala na mala vrata i vreba kako će svakog momenta da iskoči i pokaže se u svom najvećem svetlu. Anksiozno spoznavanje trenutne situacije mi ne dozvoljava da dobro razmislim da li je to pozitivna ili negativna stvar. Javlja se osećaj potrebe da se vratim ka starom, iako znam da bi mi novo i neiskvareno dalo ipak mnogo više širine i nade ka daljem. Ipak, osećaj želje za sigurnošću mi se prikrada i vuče me ka starom. Osećam kako me svet doziva u svojim mediteranskim talasima, i španski vetar tradicionalne muzike me mami i vuče ka jugu, ali moja tradicija i kultura crnogorske porodice mi ne dozvoljava da se osilim na takvo putešestvije. Odlučujem da ipak progovorim o tome očekujući osude i poglede, ali završavam veče punim smeha i odobravanja, i opet sam na klackalici morala.

Voleti mogućnost ili voleti sebe? Ili vratiti se decenijama unazad ka prastarim precima koji su kamen na kamen slagali i dalje od njega nisu videli, a opet su znali više i bolje od svih španskih vrtova koje smo mi doživeli. Iskusili su istinu dok smo mi pokušavali da je osetimo. Dok su nama objašnjavali, oni su je pričali. Što se više približavamo istina ona nam je sve dalja, a preci naši sa pevcima je kušaju na svojoj koži. I dok mi se sopstvena krv žali na trnce u udovima, opet sam na moralnoj klackalici istine i laganja. Devedesete mu prolaze, a nakon osamnaestočasovne vožnje ne dozvoljava sebi da se požali na bolove. Ipak, grčevi se javljaju u rukama i nogama, a javlja se i pitanje zbog čega sve to. Ka meni je uperen pogled pun dečije nevinosti, a opet ispunjen stahom od svega onoga što može da se desi. A sve to može stati samo u jedno. Na klackalici najgoreg sa sopstvenim novonastalim trncima u duši izgovaram da su to grčevi od puta. Nikako od starosti. Jer pogled pun čežnje za potvrdnom rečenicom de će sve biti u redu, iako je zaboravljen lek da se popije ovoga jutra, mi ne dozvoljava da izustim išta što bi moglo da naruši minimum sreće u ovom momentu. Osmeh i okret ka televizoru me bacaju u trans tokom kojeg vršim reminiscenciju svih pređašnjih velikih događaja i pitanja. Sve Španije i svetla velegrada se sada obrušavaju u istoriju kanjona Morače i surovu istinu koju nijedna Pandora ne može da pobedi. Suze u krajičku kapka vraćam ka izvoru i ne dozvoljavam da me tuga savlada. Hiljade misli mi je u glavi, hiljade godina tradicije, sva imena iz rodoslova jednog, drugog, sve slave i preživljeni ratovi, jedan bubreg i 3. decembar. Nisam više ni sigurna koja je godina rođenja u pitanju. I pitam se: ,,da li je uopšte bitno?“ Želja da dam još jedan ohrabrujući pogled u levo me nagoni da se okrenem, ali strah od toga da ću se raspasti u delove me ukopava u ovaj trosed na kojem sedim svaki put kad on dođe. Moj deda. Izvor radosti i smeha, svega pozitivnog u čovečanstvu satkanu u jednoj osobi. Mini univerzum prikazan u malom. Zaista da se čovek zapita: ,,zašto i ja nisam tako srećan?“ Ali onda se on uplaši jer je ipak zaboravio da popije lekove koje pije svako jutro, i vi mu govorite da je sve u redu. Jer zaista želite da verujete da jeste. Jer će se čitav svet srušiti ako nije i mora da bude u redu. I on vam veruje. Osmeh sigurnosti ga uljuljkava i vraća svoju pažnju ka emisiji na televiziji, dok se sopstveni pogled panično gubi u daljini uz veštački osmeh nabačen samo radi sveopštog dobra. A pitanje na koje se malopre tako lako odgovorilo sada počinje da raste u vazduhu i napada. Jer odgovor nije bio dovoljno promišljen, jer drugi odgovor nemam, jer ne znam šta bih bolje odgovorila. Tražim snage u sebi da verujem u izgovoreno a ne u lebdeće misli u meni, i uzdam sve atome energije u to. Sužavam misli do trenutka dok ne postanu tačka u prostoru, a zatim je gasim željom da sve bude najbolje moguće. Ostavljam vazduh čist za banalne razgovore koji će svima olakšati dnevne probleme, koje inače ne volim. Ali sada mi deluju kao melem. Kao rešenje koje sam čekala dok sam dumala da li sam pravilno odgovorila da će sve biti u redu. Gušim svoje strahove i ne dozvoljavam im da me nadrastu. Sve što ostaje je prazan prostor bez misli. I rečenica više nema, samo blagi osmeh na licu koji govori da će sve biti dobro. Gledam kroz televizor, a četvrti sat prolazi. Igram se sama sa sobom mislima tako što sve negaitvno sklanjam, a ostavljam pozitivno, i dolazim uskoro do kraja i praznog prostora čekanja bez ijedne prisutne rečenice i misli. Nemam šta da kažem. ,,Sve će biti u redu“ je moja prva i poslednja rečenica koju ću izgovoriti, iako sam četiri sata provela pokušavajući da izgovorim sledeću. Ali izgleda da ni četrdeset nije dovoljno da se kaže nešto što će pobediti godine. Sve ostalo bi bilo suvišno i veštačko. Odlučujem da ostanem na ovome. Kada se neko od nas dvoje uplaši, opet ću je izgovoriti. Čuvam je u rezervi, ponavljam je za svaki slučaj da ne zaboravim. Jer, ako se zaboravi, ne ostaje ništa drugo što bi tako uverljivo moglo pobediti nesigurnu realnost. Do tada, misli ostavljam po strani, i uzdam se u tastaturu, kao prijatelja gde i nemisao postaje ideja koja krši vreme.