Šta se nalazi u ćutanju

Oslikala bih slike sada rado, jer sam ostala bez reči. Ne vidim kako da opišem više bilo šta, sada sam više za taktiku nemog filma. Neko prelamanje boja i svetlosti. Igra svetla i senke. Nešto gde bi zastupljene bile tamne boje i peskoviti predeli francuskih obala u proleće. Prohladni povetarac i sivo kamenje. Azurno plavo koje seče pogled i tamno zeleno koje mazi taj isti pogled svojim palmama i travnatim predelima.

Reči su se nekako izlizale i ofucale. Sve što bih da napišem sam već nekada negde spomenula. Sve novo o čemu pomislim je već negde neko pomislio. Sve je već viđeno i urađeno. Mi smo već viđeni. Sve što radimo ili poželimo, već je negde neko pre nas to isto poželeo. I onda postoji taj strah da postoji realna šansa da je nešto i ostvario kada je poželeo, a mi to ne radimo. Javlja se sram i stid od unapred mogućeg neuspeha koji ne može da se opravdava pred narodom.

Savršenost 21. veka je još jedan jako bitan segment koji nam donosi nesigurnosti. Uz kolektivnu fizičku ustaljenu lepotu i kodekse oblačenja, dobijamo i traume stečene samo putem slika, kako mi to ne možemo ili nismo dovoljno sposobni, ili nemamo prosto takve usne kakve su sad moderne, a baš one su vam potrebne za taj ,,final touch” i taj ,,shiny innocent look”, koji se sad fura i na veliko izvozi širom malih ekrana telefona.

Majke postaju iskompleksirane od svih tih udaraca savremenog izgleda od kojih ne mogu da se zaštite i rađaju devojčice stečenih kompleksa pre puberteta, jer nemaju gustu i ravnu kosu kao Maja, ili krupne oči kao Ines. Prosto, taj model razmišljanja uskogrudo se kasnije nastavlja na sve odluke koje treba doneti u životu. Smanjuje se radost življenja u startu i postavljaju se granice i kaste osnovane po onim kvalifikovanim i onim manje kvalifikovanim za ,,možeš da sediš sa nama” mantrom.

Osećam nekada tu bol tih devojčica, koje nose svoje komplekse kao i komplekse majki. I tako imamo kalemljen kompleks koji gledamo I dalje i čekamo da vidimo u šta će izrasti, i dalje posmatrajući u neverici ove savremene boljke. Kako vreme prolazi taj gabaritet sve više raste i širi se svuda, po svim kontinentima i starosnim dobima, udarajući najviše tamo gde je najsiromašnije.

Kao što rekoh, sve je već viđeno. Sve je toliko isto i preslikano da zaista razmišljam kako živimo zapravo u nekom paralelnom univerzumu, gde je sve neko već otkrio, rekao, naslikao, napisao, poželeo, ostvario. Mi smo samo plagijati koji žive već odživljene živote, već ,,odsanjane snove”. Reči i teme su mi toliko prozirne, da su mi strane.

Ne baratam njima kao što inače umem, ne razumemo se u poslednje vreme. Nisu više verodostojne, smatram da ne mogu više da iskažem rečima ono što mislim i osećam. Spram toga, počeću da škrtarim na rečima, čuvaću ih sebično za neka bolja vremena, za neke bolje teme, za neke bolje slušaoce. U čast ili u inat rečima, ćutaću do daljnjeg, dok zaista ne osetim potrebu da nešto kažem i dok tim istim rečima ne uspem da promenim makar nečije uverenje. Do tada, zaklinjem se na vernost ćutanju, a ujedno i radim eksperiment i proveravam da li tu zaista ima zlata, ili je i to jedna od osmišljenih fraza za korigovanje mas ideologija.