Stanične usluge

Posle dugi niz godina, zbog jednog bitnog smrtnog slučaja u porodici o kome neće biti govora, krenuo sam sa suprugom na duži put. Nažalost, pošto nisam vozač, naša putovanja su vezana za različita prevozna sredstva, ovaj put autobusi sa presedanjem. Na stanici u našem gradu, Novom Sadu, uzeli smo karte i krenuli. Normalno, sa kartom se plaća i neka stanična usluga, ali ovde je još to i pristojna cena za ipak veći grad. Glavne šokove sam doživljavao u tim malim gradovima u kojima su stanice iste kao i pre tridesetak godina, sem neke zaštitne ograde postavljene da bi svi platili ulaz na peron.

Prvi šok je bio u Swislion gradu, gde sam inače proveo godinu dana vojske (Gornji Milanovac) i gde sam upotrebu wc-a platio 50dinara (u Novom Sadu je, inače, 30 dinara). Pri povratku iz rodnog grada moje žene,  nastavljena su iznenađenja. Na stanici u Ivanjici uzeo sam karte do Požege i platio staničnu uslugu pedeste dinara, a inače ta stanica je lokalnog karaktera, sve je ruinirano, od perona do pet, šest lokala...ništa ne postoji,čak ni ograda za peron. U Požegi (gde se rodio moj otac), još gore! Na autobuskoj karti pogledam - stanična usluga osameset dinara. Autobuska stanica prazna, nema ni jedan lokal, ni trafiku, pekaru, samo jedna kafanica da, eto, popiješ kafu. Čak ni toalet nemaju, nego pored nekih službenih prostorija pecaš njihov, samo za osoblje, ako ne zaključaju. Sva sreća što nismo više morali da plaćamo nepostojeće usluge koje su još jedan vid otimanja para. Kakve to usluge pružaju, pa čak ni normalnih, čistih klupa nemaju, jer higijena je na užasnom nivou. Kupiš kartu, pa platiš reket da uđeš u autobus!