Stari i novi dolap
Spomen iz naših 'prastarih dana' je često oličenje naših potajnih strahova, nada, snova i simbola iz našeg detinjstva. Ovakva psihoanaliza bi verovatno zadovoljila Sigmunda Frojda, kao nekakav potisnut događaj iz našeg detinjstva. Da li ste ikada videli dolap na selu? Ako niste, zamislite konja koji neumorno obrće krug (sa teretom, naravno) oko drvene sprave za navodnjavanje. Kako bi začinili ovaj prizor, dodajte u tu sliku i malog dečaka. Poput tog deteta, ima i druge dece koji, tako mladi i naivni, rano u životu, namerno ili slučajno se suočavaju sa životnim simbolima i svrhe našeg postojanja. Kao što se Zemlja neumorno i jednolično okreće oko Sunca, tako se i vranac okreće oko dolapa. Svaki dan, bez prestanka sa malo predaha koliko tek da zadovolji svoje fiziološke reakcije. Vremenom će i dolap i konj biti zamenjeni raznim pumpama, cevima, tenkovima ili prosto nekim drugim sistemima za navodnjavanje. Te mašine će samo nastaviti da učestvuju u začaranom krugu. Barem konji neće više biti ugnjetavani na ovaj način.
Kako su i dečak i vranac rasli, prolazili kroz 'cvet mladosti', opet zadesila ih je ista sudbina. Kao i, nažalost, mnoge druge. Rasti i sazrevati, da bi ispunili samo jednu svrhu: postojati! I to sa nekim ciljem (bilo da cilj sami sebi postavimo ili prosto zadamo cilj nekoj životinji ili mašini). Raditi do iznemoglosti i ponavljati svakodnevne radnje iznova i iznova. Pri tome se često odricati mnogih zadovoljstva i užitaka. Opet i opet... Čak i zavarajući sebe da smo srećni ili da 'znamo za šta to radimo', za neki viši cilj! Nadati se da ćemo doživeti "bolje sutra". Samo vreme može priuštiti sebi da živi u takvim zabludima, mi smrtnici to ne možemo. Veoma je tužno tako posmatrati životinju, koja satima samo hoda u krug, već utabanom stazom, istim pogledom, istim tempom. A verovatno ni sami nismo svesni koliko i sami podsećamu na nju. U jednom trenutku tako veličanstven vranac, predivne dlake, izvajanih mišića, ponosne i uzdignute glave... Da bi se svakim danom, ugao našeg pogleda smanjivao i spuštao sve više i više. Možda je dečak želeo da oslobodi jadnu životinju, bilo da je pusti u divljinu, da bude prava slika i prilika Darvinove teze 'samo najsposobniji opstaju' (pa makar je narednog momenta pojeli vukovi ali bila mi makar minut slobodna), bilo da joj skrati muke i pošalje u mračnu, dobru raku i večni mir! Avaj, drugi konj bi došao na njegovo mesto i vrteo se u krug sa istom vrlinom koja ga (kao i njegovog prethodnika) odlikuje, a to je ne zavrteti mu se u glavi i ne dobiti vrtoglavicu. Beda sudbine je okrtuna i kao bič koji fijuče, drži nas svojim koncima.
Dolap, s druge strane, imao je svetliju budućnost. Radio je predano svaki dan (vrlo često i noću) i na kraju bio nagrađen finom penzijom! Sada stoji između visoke trave i uživa na lepom, popodnevnom suncu, grejući njegove stare i trome daske. Zato je i toliko crn. Njegovi napredniji potomci su ga nasledili te sad on može večno da odmara i da bude ponosan! Ponosan, jer je on preteča ovim savremenim mašinama i sada može da se hvali kako 'da njega nije bilo, ne bi bilo ni ovih danas'.
Možda postoji i neka treća sudba. Sama priroda zna kako je splet okolonsti i događaja važna kombinatorika sa nemerljivim verovatćama. No, koja li je ona prava sudba za nas, kakve snove mi možemo imati, nakon što smo posmatrali ovog vranca i dolapa?