Što nas je manje, sve smo gori

Negde u ovo doba pre dvadeset i kusur godina, jedno malo sremsko selo je uveliko vršilo "pripreme" za letnji raspust. Selo koje ima samo dva šora, samo te dve ulice, bilo je prepuno dece. To je bilo ujedno i najmanje selo koje ima fudbalski klub. Seoski dom kulture je bio centar svih dešavanja. U njemu su postojale dve velike i tri male sale. U ovim velikim, omladina je organizovala druženja, a u tri male, bile su smeštene prodavnica, kafana i mesna zajednica. Sve je to postojalo u selu sa samo dvesto i nešto stanovnika. Dobro, veliki udeo u svemu tome smo davali i mi koji smo iz varoši dolazi svaki vikend, svaki raspust. Petkom i subotom veče "gore pred domom" znalo nas je biti i pedesetak, a nedelja je bio dan za fudbalsku utakmicu. A danas? Danas je ovo selo gotovo pusto. Broj stanovnika je negde oko stotinjak. Omladine ima toliko da bi se jedva odigrala utakmica malog fudbala 3 na 3, i to bez izmena i sa po jednom devojkom u obe ekipe. Na "glavnom šoru" svaka treća kuća je prazna, a na onom drugom, svaka druga. Stariji ljudi umiru, a sa njima umiru i imanja. Kuće zarastaju u korov, umiru voćnjaci, vinogradi, njive se zaparlože. Veći greh sami sebi nismo mogli napraviti. Ovo sve je veštački izazvana prirodna katastrofa! Ovo je tragedija jednog naroda. Tragedija za koju smo sami krivi, ma koliko nam bilo zgodno da stalno prebacujemo krivicu na nekog drugog. Ovo nije teorija zavere, ovo je zavera koju smo sami skovali i sproveli u delo. Teoretski, mi smo i dalje narod. Narod kojeg praktično više da i nema na svojoj zemlji.