To nisam ja, to je moja trauma

Oduvek sam vodila računa o svom zdravlju. To mi je nekako usađeno, ne znam ni kada, ni kako. Redovan ginekološki pregled- jednom godišnje- za mene je nešto normalno. Samopregled grudi, takođe. Jednom mesečno, nekoliko dana posle ciklusa. Isprepipaš svoje sise. Jer ih voliš, kao i sebe. Lepe su, zdrave - tako treba i da ostane. Jednom, ali samo jednom sam preskočila zakazani redovni godišnji pregled kod ginekologa. Samo jednom, pre dve godine u junu. Promenu sam uočila u januaru.

Uredno sam sačekala sledeću kontrolu, jer šta može da mi se desi za šest meseci. „TO  meni ne može da se dogodi“ pomislila je bar jednom svaka od nas, ali se veliki broj prevario. Među njima i ja. Sledećeg juna doktorica nije obratila pažnju, a ja nisam insistirala. U septembru, uz abdomen, je obratila pažnju i na grudi, uz rečenicu da ne može da uradi dva pregleda u jednom danu, i da dođem sutra kod nje u ordinaciju. Ali sutra ne može, jer tako kaže sestra na prijemu. I eto ga oktobar, zakazani pregled. Pogledala je i opipala promenu, pogledala u mene i upitala: šta ste čekali do sada? Od tog trenutka ja sam kao u nekom lošem filmu. Od tog trenutka zuji mi u glavi: to nisam ja.

I onda kao na traci, od specijaliste do specijaliste, dok u glavi neprekidno zuji. Posle prvog pregleda, onkolog je izgovorio: gospođo vi imate rak, i to najverovatnije onaj gadan. I danas većini ljudi reč rak zvuči kao smrtna presuda. Mozak se raspao u paramparčad, jezik se zavezao. Diši Saša, doktor nema pojma. Posle drugog pregleda doktor je rekao: gospođo idete na hitnu operaciju. Vi imate rak dojke. 90% je maligan. Idite, završite ostale preglede, vidimo se hitno ponovo. Između pregleda pokušavam da živim normalno. Tražim posao, šaljem svoj cv na milion adresa, kuvam, igram se sa sinom. U glavi zujanje ne prestaje, greška je, greška je, greška je, otkud to meni, šta je ovo, kakav ružan trip. Smejem se, družim se sa prijateljima, počinjem da govorim o onome šta mi se dešava. Guglam, tražim odgovore, čitam, tražim odogovre, pitam, tražim odgovore...

Ponovo sam na institutu za onkologiju, ponovo sam kod doktora sa gomilom snimaka, analiza, rezultata. On počinje da govori, govori, ja ga ne vidim ne čujem, ne razumem, kapiram reč operacija, čujem odstraniću ti obe dojke, čujem reč konzilijum, u glavi zuji...

Sredi se ženo, sastavi se sa mozgom i vidi šta ćeš da uradiš sa sobom! Ok. Imam rak. Znala sam samo da želim na operaciju, da mi doktor što pre TO izvadi iz tela. Pa da onda vidim šta dalje. Otišla sam u bolnicu, saslušala doktora, ovog puta prisebna. Tražila sam pomoć psihoterapeuta. Shvatila sam da je ovo onaj big beng koji ne mogu da savladam sama. Došao trenutak da tražim pomoć i podršku. Teško je to nekome ko živi u ubeđenju da sve mora i može sam. Plakala sam. Javno.

Operisana sam pre jedanaest meseci, odstranjene su mi obe dojke, i ona sa rakom i ona bez, preventivno. Doktor je ipak znao šta radi, a ja sam u međuvremenu odlučila da mu se prepustim sa puno poverenja. O istom trošku su mi ugrađeni implanti. Ni jednog trenutka ovo nisam doživela kao bolest, ni jednog trenutka nisam sumnjala u ishod. O raku i dalje ne znam mnogo. Sem da ga, na žalost nije moguće sprečiti. Činjenica da sam imala rak me naterala da preispitujem svoj život, prioritete, ciljeve. Nigde nisam naišla na uputstvo kako se živi posle. Doktor je rekao: idi i živi normalno. I pokušavam. Stvarno se trudim da živim normalno. Samo, šta je posle ovog iskustva normalno? 

Rak je iza mene, ali strah, anksioznost, posledice operacije na samopoštovanje - tu su. Prošlo je skoro godinu dana, a moja stvarnost su redovni i vandredni odlasci kod lekara. Svaki odlazak je novi stres. Da mi opet nešto ne nađu. Zbog vrste  raka, predlažu mi da uradim histerektomiju. Mogli bi lekari da mi odstrane još neke organe, nema problema. Samo, hoće li sa tim organima da mi odstrane i strah? Strah da se čudovište ne pojavi negde, na nekom trećem mestu, strah sa kojim počinjem i završavam skoro svaki dan.

Pa vas pitam, želite li da živite u strahu? Ne? A kada ste poslednji put pregledale vaše grudi?

Aleksandra Kivela